Да је српски језик препун турцизама није ништа ново. То су речи преузете из турског језика и посебно су карактеристичне за језике народа који су били под влашћу Османског царства -грчки, бугарски, македонски, јерменски, наравно, српски.
Сматра се да су нам турски освајачи “у аманет” оставили преко 6 хиљада својих речи. Неке од њих застареле су, па и потпуно нестале из употребе, али и даље свакодневно користимо барем 3 хиљаде речи које су нам стигле из турског.
Бурек, будала, башта, ћуп, џеп, џем, џин, мајмун, памук, папуче, паре, пита, ракија, сандук, торба, топ, занат… само су неке од њих.
Међутим, нису само Срби “позајмљивали” речи. Вишевековно мешање народа довело је до тога да и Турци усвоје и почну да користе неке словенске речи. Неки домаћи стручњаци сматрају да је таквих речи у турском чак 1000, али у стварности се већина њих више не користи или се користи ретко.
Интересантно је да је највише остало израза који се односе на административне називе, законске норме, као и рударство. У свакодневном говору Турака може се пронаћи тек неколико речи словенског порекла – краљ/краљица, чета, вишња, коса (у смислу алатке)… и само једна за коју се са сигурношћу може рећи да је српска – БОЖИЋ!
Турци овај “србизам” изговарају као “Боџук”, а користе и реч Ноел, али се тада мисли да Божић 25. децембра. Kада кажу “Боџук” мисле на празник рођења Христа 7. јануара.
ДНЕВНО
