Вук је у свом Рјечнику истакао термин “напијати” у смилу здравити, наздрављати, а оригиналне српске здравице “о крсном имену”, особито из Херцеговине, Босне и Црне Горе, сакупио је и штампао 1838. године, а касније и 1849.
Овако Вук С. Караџић започиње својеврсно упутство за здравичаре:
“Напоменуто је и прије да напијати обично почиње онај који сједи у горњему челу, и да од срамоте не смије онђе сјести онај који не зна напијати; здравицу пријатељску (овђе на броју пету) напија домаћин, и наздрави је своме сину или брату. Кад ко напија, остали престану и јести и говорити, па слушају: само гђекоји полако рече:
“Амин дабогда!’ Или: “Амин бог те чуо!” И овијех је здравица на број седам, колико и онијех паштровскијех. Ево их редом:
1.
У добри час од обједа
“Све с часом добријем а миром божијем, да пијемо у добри час од обједа, да се намјери добри час на обједу и по обједу, нашему брату домаћину и ко је у његовом поштеном дому!”
2.
У бољи час од обједа
“Писмо у добри час, а сад ћемо и у бољи; добри помагали а бољи прискакали нашему брату домаћину и ко је на његовом поштеном обједу.”
Послије ове здравице устаје се у славу, па пошто свештеник сврши своје онда се, док још сви гологлави стоје на ногама, напија:
3.
У славу божју
“Писмо у добри и у бољи час, а сад ћемо у прелијепу славу божју. Да нам поможе бог и лијепа слава божја? Који год у славу божју устајао, те је спомињао, и њој се молио, њему и помогла души и тијелу; који ли је заборављао ил’ у страху, ил’ у стиду, ил’ у своме сагрјешенију, те је не споменуо, бог и лијепа слава божја њега не заборавила, но била му најбоља помотњица души и тијелу!”
Послије ове здравице гђешто и пјевају по два и два ову пјесмицу:
Ко пије вино за славе божје,
помоз’ му боже и славо божја!
А шта је љепше од славе божје
и од вечере с правдом стечене?
4.
У здравље домаћиново
“Здрав си ми брате (поименце)! Писмо у добри, у бољи час, и у божју лијепу славу, а сад ћемо пити за здравље нашега брата домаћина од овога поштенога дома, живота и лијепог његова здравља. За здравље његове поштене главе, његове браће и братучеда, синова и синоваца, његових унука и одмладака, и за здравље свакога од његова дома рода и порода! За здравље његова стада широкога, и рала дубокога! За здравље његова тврдога и високога шљемена, и свакога роднога и берићетнога сјемена: што год му је бог даровао и удијелио, то му уздржао, и к ономе придао, колико је воља и милост његова! Свашто му бог дао што у њега жудио, и за што му се молио то му удијелио, а највише срдачнога весеља и јуначкога здравља, који ће јунаци*) свуд на добро потећи и сваку срећу стећи и у свом дому донијети. Куд год наш домаћин и његова ђеца из дома поступали свуд на срећу наступали! Куд год ходали, ходали путем широкијем а с образом свијетлијем! Међу туђом браћом и крајином били стимани и прибрани, а од господа бога помиловани и поњеговани! Наш се брат домаћин свуда међу људма браћом својом фалио, а синовима фалио и одмијенио, унуцима поносио и дичио, одмлацима дичио и китио како што се дичи и кити Ђурђев дан листом и зеленом травом, а Спасов дан љетом и цвијетом и божијем свакијем благодетом! Да бог да нашему брату домаћину у свачем срећу добру, сретну и берићетну, пуну и богату, да му рало оре у дубоко, а стадо иде широко, да му је шљеме тврдо, од земље високо, на зиду стасито, а на далеко гласито! Било му темељито, прије земана непромјенито, а кад би се са земаном и промијенило, бог га споменуо, бог му помогао, и нико му наудит’ не могао! Да бог да и велика милост божја, које год наш брат домаћин сјеме из дома износио, и преко кутњег прага преносио, те га десном руком махао, махао га десно, било му сретно, махао га лијево, родило му лијепо! Господ му бог пуштавао и угађао по њему, од неба му росјело, те му добро и лијепо родило! Удно му се бусало, у сриједи трсало, на врху класало! На гумно много било а у кућу споро и берићетно, а од господа бога благословено! Да бог дарује да наш брат домаћин у свом дому а под кутњем крову сабира и дочекива врсне и изабране људе, патријаре и владике, попове и калуђере, кумове и пријатеље, добре јунаке своју браћу Србље, ниште и убоге, сузне и невољне, и свакога по лицу брата који се крстом крсти а бога вјерује; врсни и изабрани доходили на глас и на његову лијепу част, а ништи и убоги на глас и сретњи уђелак! Жедна напојио, гладна напитао, гола ризом приодио, а свакоме дао добар час и вољни напитак, ове године како могао, а догодине како би сам хтио и мислио! Ко год му из дома ходио, лијепи глас по свему свијету носио, како што носи чела по медену цвијету! Са сваким се право љубио, и братски грлио! И већ куд ћемо даље? Но нашему брату домаћину и његовој браћи и ђеци, роду и породу дај боже лијепо и дуговјечно здравље!”
[* Тј. поменута домаћинова родбина. Јамачно би се од каквога Другог напијача, а може бити и од овога истог други пут, ово могло чути љепше и разговјетније.]
5.
У здравље пријатељско
“Здрав си ми брате (поименце или сине поименце)! За здравље нашега свакога кума и пријатеља, ортака и побратима, старога и младога, милога и драгога! Ђе гођ нам је који, што нам их је ђед и отац стекао, и ми млади након њих, од сињега мора до тихога Дунава, и од које гођ који вјере и закона био, а нашему дому и нашему роду добра хтио, свакоме бог помогао и свакога унапријед помакао, колико је воља милога господа бога, ако бог да! За здравље све господе ове! Који су доспјели и приспјели ове године, да бог да и лијепа милост божја да дођу и приспију и догодине, и много љета. и година, а све за нашега живота, ако бог да! Који ли ни кум и пријатељ није дошао и приспио ове године а жудио да дође и приспије, бог удијелио да дође и приспије на свако мјесто ђе он срећу и благо дијелио, акобогда! Вазда, мој брате, наши кумови пријатељи напијали и бога молили у наше домове за наше здравље, а ми са земаном божијем у њихове домове за њихово здравље! Помогао господ бог и нас и наше кумове и пријатеље, ђе гођ ми и наша ђеца и наша браћа за њих чули, отоле се поздрављали, ђе ли се на путу ил’ на дивану виђели и састали, и отоле се поздрављали, и један другом о части и добру радили, у лице се љубили, један другог за здравље питали добријем срцем а правом љубави! Да бог да и лијепа милост божја да за наше кумове за пријатеље вазда чујемо добри и честити глас; и у њима да имамо добру узданицу, а такођер и они у нас! Да бог да ђе гођ био врсни род, а богати дом, прави ришћанин, а снажни Србин, неки нам био суђени кум, а неки прави пријатељ, неки ортак, а неки побратим! Помогао јаки господ бог и нама и њима са сваке стране а с небеса најбоље! Да бог да и милост божја, с кумовима се кумили, све с драге воље, без никакве невоље*), с пријатељима се пријатељили с чистом љубави по ћару, по гласу и по закону Ристову! Старе да држимо што нам је стекао ђед и отац, а нове и сретне да прифатимо по заповијести и вољи божјој. Да бог да и милост божја да се наши кумови и пријатељи кажују и познају на дивану господскоме, на мегдану јуначкоме, на сабору братскоме, по имену поштеноме, по кољену јуначкоме, по ћеси пуној, по сабљи бриткој и по свакој доброј и честитој срећи, каконо се познаје и даница звијезда међу свијем звијездама на истоку јутреноме! И већ куд ћемо даље? Но нашијем кумовима и пријатељима дај боже лијепо здравље, на путу добри ћар, међу људма поштени глас, а најбоље боже помози нас који смо овђе данас! И здрав (по имену), надај се (по имену)!”
[* За невољу се ко куми с киме нпр. Кад човјек убије кога па се послије моли за мир и опроштење.]
6.
За честитост збора и сабора
“За славу и похвалу нашега збора и сабора светога (поименце свеца који се слави)! Ђе гођ се састајали и радили, добро сатворили и учинили, збор ни био збором, а договор договором као међу сретном и честитом браћом ришћанима, акобогда! Ни којој се крајини ријечима не молили, ни аспрама откупљивали, ни са снагом покорили, по свакој обранили и осветили, пријатељима језиком из уста, душманима оружјем из рука, оштром сабљом, јаком мишком, добром згодом, а све с помоћу божјом, акобогда! За здравље нашега цвијета насред бијелога свијета, цркве јерусалимске, дивне наше ришћанске богомоље, за коју се сваки прави ришћанин богу моли и у њу прилог носи! Да јој јаки господ бог поможе и избави из пексијанске руке, акобогда! За здравље свијех нашијех околнијех цркава и манастира! Ђе гођ је која, сваку ни бог помогао, да нам буду бијеле и лијепе, окићене и оружане, здвора клаком и каменом, а изнутра сребром и златом, крстима и иконама, а најбоље милом браћом ришћанима, као у права и сретна мјеста ришћанска, акобогда! За здравље нашијех свештеника, који напријед иду, цркве отворају, летурђије поју, и за нас грешне богу се моле, молитва им пријатна била у господа бога, акобогда! За здравље нашега околишног капетана*), кнежева и витезова, брзића и младића, трговаца и путника, копача и орача! И за здравље свакога јунака брата ришћанина вољнога и невољнога: који је у вољи, боже га подржи, који ли је у невољи, боже га из невоље избави, да се браће нагледа, да се сунца огрије, да се винца напије, и да му бог да власт и област како данас нама у нашега брата, домаћина, акобогда!”
[* Ово је казао поп Марко из Кривошија, а Херцеговац из турске земље мјесто околишнога капетана рекао би војводе.]
7.
За софре, образа и устанка
“Здрав си ми брате, здрав! За здравље ове поштене софре и поштених образа! Ко је ову софру поставио, поштен му образ био! Да бог да, ко је поставио ове године, постављао је и до године пуну и честиту, сретну и богату, много љета, а све за његова живота, он и његова ђеца након њега, ако бог да, врхом је стављао, равну је дизао, пуну и богату, сретну и честиту, акобогда! И часно сјели а поштено устали! Помогао бог сједећи и устајући, и вазда на оном мјесту сједали с ког могли лако устати! И кад ти дође ова чашица и ова здравица, по ње полиј сједећи, а по ње стојећи, и здрав си ми, здрав!”
Овијех седам здравица преписане су од два човјека. Други би казали на много мјеста друкчије, гђешто горе а гђешто и боље. Осим крснијех имена, о другијем зборовима и гозбама, нпр. о свадбама (као што смо виђели напријед), даћама, о мирењу итд, друкчије се и напија.
Гости домаћину на растанку
“Здрав, брате домаћине, здрав! За нашега доброга пута, а вашега доброга останка! И фала на лијепој части и братској љубави!”
Вук Караџић, Српске здравице, у: “Ковчежић за историју језик и обичаје Срба сва три закона
у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1849”.
Преузето са: rastko.rs
