Одбор за стандардизацију српског језика, који годинама упозорава на запуштеност и угроженост српског језика и ћирилице, већ неко време предлаже увођење српског језика на све факултете.
Председник Одбора Срето Танасић скреће пажњу да наши високообразовани људи немају довољно знања из српског језика и о њему, а треба да током целог радног века обављају послове на томе језику.
“Kада оду из средње школе, у којој српски језик није довољно заступљен, они се више не сусрећу са учењем српског језика и о српском језику. Зато врло лоше пишу документе из домена свога пословања и не знају да је у Србији службено писмо ћирилица”, рекао је Танасић.
Он даље примећује да се “сви трудимо на беспрекорно владамо енглеским језиком, као да ћемо преводити за енглески двор, водити моћне светске компаније, а нико се не пита зашто је потребно познавати и српски стандардни језик и њиме се служити у свим видовима јавног живота”.
С њим се слаже и бивши шеф Kатедре за српски језик Филолошког факултета у Београду проф. др Вељко Брборић који је, говорећи о статусу српског језика у систему школства, констатовао да је увођењем нових предмета и скраћењем радне недеље, језик доста страдао и да данас у том погледу ми заостајемо у односу на друга развијенија културна друштва.
Језичка знања свршених основаца и средњошколаца често су на прилично лошем нивоу, а онда долазе на факултете где је обавезно да уче један или два страна језика, али не и свој матерњи, примећује шеф Kатедре за српски језик Филолошког факултета у Београду проф. др Вељко Брборић.
Он је приметио да у земљама које држе до свог националног језика, попут Француске, Турске или Русије, наставни програм у школама предвиђа по 10 часова недељно, док се у Србији од првог до петог разреда основне школе матерњи језик изучава пет часова недељно, а у шестом, седмом и осмом по четири часа недељно.
У гимназијама општег типа српски језик се изучава четири часа недељно, нешто је боља ситуација у гимназијама друштвено-језичког смера и нешто лошија у гимназијама природно-математичког смера, док у четорогодишњиим стручним школама имамо три часа седмично.
Ако се узме у обзир да српски језик покрива наставу граматике, језика, књижевности и наставу културе изражавања, три или четири часа седмично, према речима Брборића, није довољно што се одразило на укупну компетенцију свршених основаца и средњошколаца и често су њихова језичка знања на прилично лошем нивоу. Он каже да би било идеално повећати број часова, али то би значило смењење часова из неких других предмета, па предлаже као почетно решење зборних предмета који би могли имати примамљиве називе као шо су језик и комуникација, језичка култура
Kада је реч о статусу српског језика на високошколским установама Брборић указује да будући професори неког страног језика, студирају тај језик, а немају ниједан час српског језика, а чешто дођу са претходним лошим знањем српског језика из средње школе.
Посебно скреће пажњу на потребу да се поправе педагошки факултети јер управо учитељи имају важно улогу за стицање првих граматичких и правописних знања, али и да наставници, рецимо географије или хемије, морају бити добро језички оспособљени.
“Данас имамо ситуацију да неко нема добро знање српског језика када заврши основну сколу, упише неку од стручних школа где статус српског језика није добар, затим неки од тих факултета и постане професор неког другог предмета” примећује Брборић. Он се пита какав онда ефекат имају та три-четири часа српског језика недељно у односу на све остале предмете чији наставници немају језичку компетенцију.
Недопустиво је, наглашава, и да правник буде неписмен, да он заврши озбиљан факултет, а да нема ниједан час српског језика.
“Погледајте универзитете, незамисливо је да неко данас буде студент, а да нема један или два страна језика, али не мора имати српски језик. То је својеврсни нонсенс и он се тешко може објаснити”, рекао је шеф Kатедре за српски језик.
Брборић се осврнуо и на улогу медија у неговању језичке културе и сматра да би са тог становишта најбоље било да не постоји један број медија.
“Медији треба да постоје, али ми није јасно зашто мисле да о националном језику и матичном писму ћирилици не треба бринути. Они који воде емисије на телевизији морају имати минимум језичке компетенције, морају да буду елементарно писмени”, наглашава Брборић и додаје да у Француској постоје школе језичке културе за јавне личности које морају показати да владају својим језиком.
Он истиче да никоме не пада на памет да нешто брани попут латинице, али морамо знати шта је језички стандард, добро раздвојити јавну и службену употребу језика.
“Дијалекат, разговорни стил, остаће у емисијама различитог садржаја. Рецимо серија “Село гори, а баба се чешља” има ту дијалекатску патину и цела нација је то гледала и похвално говорила о њој, литература ће бити и на дијалекту, али стандардни језик је као стандард у саобраћају. Ако желите учествовати у саобраћају, морате поштовати прописе, ако желите уредно комуницирати морате поштовати граматичку и правописну норму српског језика”, закључио је Брборић.
ТАНЈУГ 2018.
