Српски пастирски пас постоји вековима на брдима и планинама јужне Србије. Најзаступљенији је у пределу Старе планине и Копаоника где се показао као одличан чувар стада.
Сматра се да потиче још из 13. века, мада је прво истраживање о овој раси урађено тек после Другог светског рата. Ова раса први пут је представљења и оцењена на Међународној изложби у Београду 2004. године. ФЦИ је званично кинолошки признао расу 2009. године под називом Југоисточно-европски пастирски пас.
Српски пастирски пас је велика раса. Висина леђа мажјака је 58 до 68 cm, тежине до 50 kg. Женке су нешто ситније и лакше, висине до 65 cm и до 45 kg. Основна боја је бела или беж – бела са црним или сиво црним флекама по телу.
Овај снажан пас је миран и привржен власнику. Врло је храбар и уравнотежен што га чини савршеним борцем и чуваром стада или домаћинства. Врло је територијалан и обазрив према непознатим људима, а с друге стране нежан према деци и малим животињама. Ово је храбар и достојанствен пас, а још бољи гонич стоке. Ипак, српски пастирски пас зна да буде и оштар када осети да неко хоће да отме оно што он чува.
Животни век му је између 10 и 12 година. С обзиром на то да потиче са планина Србије, подноси све климатске услове наше земље. Можете га држати у дворишту у кућици за псе, јер им неће сметати ни превише хладне зиме, ни топлија лета.
Не препоручује се често купање овог паса, тј. не више од четири пута годишње. Српски пастирски пас најчешће обољева од дисплазије кукова, катаракте и хипотиреозе.
Српски пастирски пас спада у угрожене расе и није довољно распрострањен, што је штета јер је ова раса одлична за породичног пса.
У кинолошком савезу донета је одлука да у нашим манастирима уместо шарпланинаца буду заступљени српски пастирски пси као верни чувари. Ово је и постала традиција већ деценијама, углавном на Косову и Метохији, где се у манастирским двориштима могу наћи српски пастирски пси.
Опанак, njuska.com
