Српски тробојни гонич је, као аутохтона српска пасмина, званично кинолошки признат на међународном нивоу од ФЦИ 1961. године.
У народу је познат под именом „тробојац“. Највише се одгаја као ловачки пас, али може бити одличан кућни љубимац активним породицама.
Као што и сам назив расе каже ови пси су стандрадно тробојни. Тело им је пламено црвене, глава, врат, доњи део ногу и врх репа беле, а леђа црне боје. По величини спада у средње расе. Идеална висина мужјака је 51 cm, а женке 49 cm.
Као и остали гоничи и тробојац је темпераментан, живахан и врло издржљив пас. Није погодан за држање у стану јер му треба доста простора како би потрошио велику количину енергије. У дворишту ће уживати у игри са власником. Врло су интелигенти и упорни па их треба анимирати како не би из досаде правили несташлуке. Уз правилну дресуру и социјализацију слагаће се са децом. Мачке и друге мање животиње често доживљавају као плен па треба водити рачуна. Могу бити доминантни и зато је неоходно да власник буде снажна и ауторитативна личност.
Српски тробојни гонич је немилосрдан ловац на ситну дивљач као што су лисице и зечеви, међутим, због неустрашиве нарави, користе се и у лову на дивље свиње. Овај независни ловац не посустаје никада пред тешким тереном. У потрази за пленом користи фантастично развијено чуло њуха, а продорним лавежом обавештава ловца када пронађе плен.
Животни век му је између 12 и 15 година. Код нас је, поред српског тробојног гонича, заступљено и неколико званичних локалних раса. То су балкански, истарски, посавски и српски планински гонич. Овим псима који сви вуку корен са простора бивше Југославије и околних земаља заједничка је чвртста грађа, добар њух, стабилан карактер, изражена мишићавост и велика страст у сусрету са дивљом животињом. Омиљени су међу овдашњим ловцима, а није реткост да се поједине расе све више одомаћују у кућама, где живе као кућни љубимци.
Проблем је, међутим, што се услед свеопште лоше материјалне ситуације и стихијског укршатања њихов број смањује. Тако је српски планински гонич постао веома редак чак и на његовим матичним теренима – брдовитим масивима југа Србије и севера Црне Горе. Све је мање и домаћих тробојаца, који ће се, уколико се бројност расе убрзо не повећа врло брзо наћи под знаком питања.
