Kao i u feudalnom društvu uopšte i kod nas je vladar predstavljao državu i bio njen gospodar. Njegova vlast je bila darovana od Boga “milošću božjom” je bio postavljen za namesnikana zemlji. Takav stav se najbolje vidi još u vreme formiranja srpske nezavisne države, iz uvodnog dela Povelje Stefana Nemanje za Hilandar iz 1198-99. godine a glasi ovako:
“U početku stvori Bog nebo i zemlju i ljude na njoj, blagoslovi ih i dade im vlast nad svom svojom tvari,postavi jedne za carevem druge knezove, ostale za vladike(gospodare) i svakome dade da napasa stado svoje i da ga čuva od svakog zla koje bi naišlo na njega, Zato, braćo, premilostivi Bog utvrdi Grke carevima, Ugre kraljevima, i svaki narod razdeli zakon i dade i napravi uredu i gospodare nad njima po običaju i zakonu postavi svojom premudrošću.
Tako i po njegovoj mnogoj i neizmernoj milosti i čvekoljublju darova našim pradedovima i našim dedovima da vladaju ovom srpskom zemljom i svakojako Bog čini na bolje ljudima ne hoteći čovekove pogibelji. I postavi me velikog župana nazvanog pri svetom krštenju Stefana Nemanju i obnovih svoju dedovinu i većma i utvrdih božijom pomoću dano mi od Boga.”
