На уласку у Мојсињске планине, у атару Рибарске реке је село Каоник, које по предању постоји око 600 година. У селу са око 340 кућа изграђено је чак тринаест цркава. О свакој богомољи, као и о старом храсту – запису из 14. века – брине по неколико каоничких фамилија.
Ово је Каоничка Света гора. Сваки кутак села је део богате историје Троморавља, од римских извора, средњовековних утврђења, до српско-турских ратова 19. века, када је сточарска насеобина постала велико насеље подно Чокотоног брда.
Већина храмова у Каонику су, према речима пароха Александра Кузмановића, из средњовековног периода или из периода српско-турских ратова с краја 19. века, међу којима је и храм Свете Недеље.
Сваку цркву одржава по неколико људи, каже Борисав Стевановић, који је чисте, отварају за празник и недељом.
Каоничке цркве изграђене су у деловима села где живе поједине породице. У Хајдучком Гају је богомоља Свети Јелисеј, а најстарија црква у селу посвећена је Вазнесењу Господњем у Црквини.
“У близини царског града иза Чокотиног брда живи једно село мало, село славно, православно. Ту Рибарска река тече, ту је моја дедовина.”
“У овој цркви венчали су се мој прадеда, деда, мој отац и ја”, наглашава Мирољуб Милановић.
Такве услове нема ниједно село, каже Витомир Анђелковић: “Толико цркава, хвала богу, добро је. Раније док сам био ја млад ишло се пешке на сабор од цркве до цркве, није имало бицикле, коњи и чезе, аутобус није радио.”
Народ верује у цркве, записе и лековите воде. То су места где се Каоничани срећу, веселе и тугују. Само сложни, градећи своју Свету Гору, путеве и куће, изграђују сопствени идентитет и обезбеђују опстанак на овом простору.
Извор: Драгослав Гогић за РТС