У банатским селима у којима су некада живели Немци још увек постоје куће које представљају израз богатства и економског напретка ове средине у једном историјском периоду. Данас су оне део наше богате и слојевите културне баштине и завређују да се презентују јавности.
Немци су у Банат досељавани сплетом историјских околности крајем 18. века, а половином 20. века су углавном напустили ове просторе. И то време било је довољно да оставе неизбрисиве трагове у духовној и материјалној култури.
Да би били својеврсна брана према Турском царству, аустријски двор је овде насељавао и друге народе, а Немци су досељавани углавном из области Алзас, Лорен, Баварска, Баден, Витенберг, Хесен и Фалц. Мотив за пристанак људи да напуштају своје завичаје био је сиромаштво и засићеност дугим немачко-француским ратовима.
Куће које су Немци зидали, уз поштовање прописа о градњи, просторно су се развијале ка дубини дворишта и изгледом се полако почеле разликовати од изворног типа традиционалне панонске куће. Такве домове су прво градили богатији Немци и оне су у народу и називане “швапским” кућама.
За изградњу оваквих кућа се користио грађевински материјал поднебља. Куће су се градиле од набоја,блата, плеве и черпића, а покривале трском и рогозом. Трска и рогоз имале су добра изолациона својства и обезбеђивале повољне услове за чување пољопривредних производа на тавану, који се за то користи.
Најзаступљенији облик швапске куће у селима Војводине јавља се почетком 20. века. То су двојне, такозване преке куће, које се налазе под истим кровом, а које дели ајнфорт капија. Код Немаца капије могу бити постављене у односу на фасаду симетрично и асиметрично. Симетрично постављена капија је карактеристична за куће у којима живе два брата, а асиметрично постављена нам говори да је мањи део куће од ајнфорт улаза „кућа за сина”, будући да је била намењена за одвајање мушког детета након женидбе.
Куће оваквог типа одавно се више не праве. Градиле су се од улице према унутрашњости парцеле и постављале на „бразду“ – линију према парцели суседа. Зато се још назива и уздужна кућа или “кућа на дуж”.
– Главна фасада куће окренута је према дворишту, а забат према уличном фронту. Кров куће је стрми двоводни и према дворишту наткрива пролаз са стубовима који представља подужни трем. Трем се пружа целом дужином куће и назива „ганг“ – гонк.
– Организација просторија је таква, да је у централном делу кухиња са огњиштем, у коју се улази преко трема, а из кухиње лево и десно у две собе. У собама су се налазиле зидане пећи које су се ложиле из кухиње. Соба на регулационој линији је била гостинска и имала два или три прозора према улици и два мала отвора на калкану. Друга соба према дворишту је била већа и у њој је живела породица. Оваква панонско-војвођанска кућа је троделна кућа, а њена првобитна верзија је дводелна кућа коју чине кухиња и једна соба- објаснила је за портал Телеграф, Јелена Пантелић, дипломирани инжењер пејзажне архитектуре.
– Временом се дограђују помоћне просторије у продужетку, као и додатне собе које настају затварњем делова трема. У наредном периоду једну собу према улици замењују две. Забатна фасада се декоративно обрађује, уводе пластични елементи, забатни венац, мења колорит објекта, формира истурено подножје – сокла. Прелази се на изградњу чврстим материјалом, трску и рогоз замењује цреп, а отворено огњиште у кухињи зидани штедњак – испричала је Јелена Пантелић.
Швапске куће су препознатљиве по “забату” декорисаном делу које је обично било у знаку месеца, сунца, иницијалима власника или бројем који је означаво годину градње, што се и данас најчешће може видети.
До краја 19. и почетка 20. века уобличена је етничка структура Војводине. Спровођењем колонизације, осим етничке, из основе је промењена и постојећа структура насеља. Њихово уређење обављено је према плановима аустријских војних и коморских инжењера, по којима се дотадашња разбијена села збијају, док су се нова насеља градила на слободном земљишту, углавном на пустарама или уз већ постојећа насеља локалног српског и румунског становништва. Просторне планове ових насеља карактерише тежња за формирањем геометријски правилног система улица, које читаво насеље деле на правилне стамбене целине, сачињене од једнаких парцела са једнообразним постављањем кућа ужом страном окренутих ка улици. Правилна урбанистичка структура која је углавном сачувана, војвођанским насељима и данас даје препознатљив изглед. Ту су на проблеме наилазили следећи колонисти који су после Другог светског рата насељавали ове крајеве, пошто су улице и куће биле сличне једне другима, нови домаћини их често нису препознавали, па су их испочетка тешко проналазили, нарочито ноћу.
Након страхота Другог светског рата и одласка Фолксдојчера из Југославије, у напуштене швапске куће усељавани су Срби из Босне и Херцеговине, Лике, Далмације…
Извор: Политика, Телеграф
