Абаџија
Реч абаџија означава кројача или назив за занатлије који су израђивали народну ношњу од грубог сукна од ваљане вуне – абе. Док су, с једне стране, терзијске рукотворине биле скупе и намењене претежно богатијем слоју становништва, постојале су абаџије које су правиле једноставну и јефтинију сукнену одећу. Сеоска ношња била је углавном израђивана по кућама, а поједини одевни предмети били су дело сеоских кројача – абаџија. Абаџијски занат је некада био веома важан и израђеном одећом означавао је и националну припадност и друштвени сталеж. Абаџијски занат је свакако један од најтежих и најзахтевнијих занатских послова и од сукна, чохе, платна, штофа, требало је вештине да се уради по мери и без грешке да би се на крају све то сашило и поставила постава и дугмад.
Ћебеџија
Ћебеџија је занатлија који се бавио израдом покривача од вуне који се пребацивао коњу преко леђа, а касније су то били финији вунени покривачи за сваку прилику у домаћинству.
Kујунџија
За кујунџијски занат уско се везивао и филигрански. Kујунџије су израђивале комаде накита, а филиграни су правили испуне и орнаменте од сребрне жице коју су савијали и плели и њима попуњавали празнине у накиту. И данас се кујунџијски накит везује за уметност јер њој највише наликује. Све што је служило људима, а требало је да буде изузетно лепо, пролазило је кроз руке кујунџија и филиграна. Познато је и да су кујунџије израђивале и новац, наравно под надзором владара. Kујунџије су у изради најчешће користиле злато и сребро, али им нису били страни ни други метали па су тако доста користили и бакар. Израђивали су накит за разне делове тела, а украшавале су се глава, врат, руке и појас и то укосницама, минђушама, гранама, појасевима, наруквицама, прстеновима, медаљонима и брошевима… За израду користили су технику искуцавања, гравирања, гранулацију, филигран, тауширање, емајлирање, посребривање, позлату…
Чешљар
Јављају се почетком седамнаестог века. Своје предмете, чешљеве, израђивали су од говеђег рога који се секао на мање парчиће. Говеђи рог се прво омекшавао помоћу паре како би био савитљив. Рогови су потом ишли у пресу како би добили жељени облик. На крају се чешаљ гладио каменом или стаклом. Посебно су били на цени чешљеви од бивола, а они који су припадали богатијима често су били украшавани златом.
Грнчар
Мајстори који израђују предмете од глине и пеку их у грнчарским пећима. Грнчари су занатлије који су постојали и пре доласка Турака на ове просторе и сматра се једним од најстаријих заната. Грнчари су бирали глину, нарочиту врсту земље, коју су потом месили. Претходно се глина киселила недељу дана док се не би уштавила и сазрела. Kад земља постане попут теста, приступало се обликовању. Грнчари су у почетку радили ручно, а касније су се служили точком или ножним колом. Обликовани предмети су се сушили на промаји у хладовини како би остали без воде. Kад би овако обликовани предмети побелели, онда су били спремни за печење. Овако сушена грнчарија се пекла у пећима, па потом хладила и давала на даљу употребу. Грнчаријом су се бавиле и жене, углавном за израду предмета за домаћинство. Више жена би глину квасиле водом и газиле ногама, па од тога свака израдила по неколико црепуља за своје потребе. Црепуље су сушиле око огњишта.
ОПАНАК
