Након победе у великом финалу такмичења које су организовали НИС Петрол и Газпром безинске пумпе, Стефану Смиљковићу омогућено је незаборавно искуство на чувеној аустријској стази.
Прелазак из картинга у болид формуле није био једноставан, али је био незабораван. Зато нема сумње ни да ћете уживати у Стефановој причи са Red Bull Ringa – учинио је све да се осетиш као да си баш ти доживео адреналински удар у болиду Формуле.
Тог хладног, али сунчаног октобарског четвртка док сам паковао ствари у ауто, комшија је гласно добацио:
– Оооо комшо, је л’ на посао?
– Не, идем у Аустрију на Red Bull Ring да возим Формулу…
-Аха, ево и ја сам кренуо у НАСА центар, летим на месец касније….“.“
Ни мени не делује реално то што свима говорим да ћу возити Формулу на чувеној стази. Шта је ту је, крећем па ћу видети већ шта ме чека, а не знам ни шта да очекујем уствари…
Иако је планирано раније, у Schönberghof Landhotel стижем у касним вечерњим сатима. Соба има огромна балконска врата која гледају право на стазу – мрачно, хладно, празно и тихо је на месту где се у једном тренутку нађу најбољи возачи формуле данашњице, на чијим трибинама нема места игла да се смести, сада све делује као напуштено парче улице.
Kако сунце почиње да се просипа по регији, будим се пре аларма, нервозан и напет. Од доручка нема ништа иако све сјајно изгледа на столу, у глави се развезују сви могући и немогући сценарији. Шта ако не умем да кренем, ако се слупам, ако ме ангажују Ф1 да возим…
На пријему добијамо инструктора који је задужен за нас. У две групе на стазу ће изаци по шест возача. Разговарам са два господина која су се такмичила у Аустралијској формула серији две године и који ће бити са мном на стази. Добро, рекох ту смо негде, они су две године возили формулу на 30 различитих стаза, ја пунта по Београду, биће тесно!
Инструктор нас упознаје са правилима стазе,“плаши“ нас снимком излетања, показује команде на формули, бирамо тркачки комбинезон, кацигу, патике…. Док гледам како ми стоји комбинезон, инструктор ме позива да пробам Форумулу са бројем 1. Мало си виши па се надам да ће ти одговарати, уђи, седи… Чекај бре, једном сам био на трци Формуле 1, ниси могао да приђес ни 300 метара од формуле, како сад да уђем у њу и да седнем? Да ли је он сигуран да је то мени дозвољено… Улазим, седам, уствари лежим. Формуле се извлаче у пит лане из бокса, особље нас снажно везује и једна по једна, формуле напуштају бокс. Никакву представу немам шта да очекујем, све што знам засновано је на волану за PC и компјутерској игри где сам покушавао да научим стазу неколико дана раније. На мене је ред и крећем полако, проба кочница, скретања, секвенцијалног мењача, све ради јако брзо и јако прецизно.
Након прве кривине, ако ми нису убризгали велику дозу адреналина, не знам шта друго може бити. Свака сумња око тога да ли ћу и како ћу возити нестаје. Kако кругови пролазе покушавам да мало касније кочим, мало раније стиснем пун гас, колико год да мислим да сам се приближио граници видим да то може још доста брже, што ме је највише фасцинирало. Kако сам све боље погађао путању последње кривине, после које се излази на стартно – циљни правац, крајње брзине су ишле од 150 до 215 км/х на крају правца. Kочење за прву десну сам померио са 250 на 100м и што је најгоре од свега сигуран сам да је могло јос брже да се изађе и још касније да се кочи. Постајало је и физички тешко да се кривине пролазе великом брзином јер је сила која вас вуче ван кривине много јака.
Десило се да претекнем двојицу возача, класично, са унутрашње стране на кочењу што можда и не звучи нешто посебно, вероватно није ни деловало али је мени било довољно да вриштим у формули од среће. Наравно, момци из Аустралије су ме стигли за цео круг али се нисам много потресао око тога. Велика бука мотора од које се јежите све док брзо и снажно не повучете ручицу мењача, јак ветар који успева да вам окрене кацигу ако снажно не држите главу право, брзина од које се периферни вид мути како брже идете и још много елемента због којих не желите да се икада зауставите, већ да данима јурцате покушавајући да направите најбоље време… Све што је лепо кратко траје. Није ни ово било изузетак. Ођедном је све било готово. Пут кући и повратак у реалност се учинио јако дугим али та реалност је заувек промењена јер слободно могу рећи : „Еј човече, возио сам формулу“!
Велико хвала екипи која је организовала ово искуство које би мало која материјална или новчана награда могла да замени, што се мене тиче ово је највреднији поклон који сам икада добио.
