Језички и мисаони виртуоз Стеван Раичковић, на посебан начин умео је да своју љубав и патњу преточи у најтананије речи и стихове. Песма која следи сведочи о једном дубоком болу, безнађу, празнини и усамљености који се могу срести само у тренуцима када један мушкарац који је искрено волео, изгуби своју вољену. Његова супруга Бојана, остала му је вечна инспирација…
Ти си мој живот видела изблиза:
Примисо, покрет, реч што нисам рек’о.
Знала си грч мој и кад стојиш иза.
Слутила си моју болест надалеко.
Ти си у моме оку док још гасне
Видела прва новог смеха клицу.
А кад се вратим дому уре касне
Знала сву причу само по мом лицу.
Седим за столом и не знам свог лика.
Пред огледалом залуд ми је стати:
У твоме оку била ми је слика.
Већ пола мојих ствари с тобом труле.
Нико ме сада не зна, нит ће знати:
Из мене зјапи рана место нуле.
Колико га је дивно познавала може се видети из Раичковићеве песме, а ево колика је то заправо била љубав-
Не само љубав… била је његов пријатељ и сапутник, особа која је “читала” његову мимику, чак и осећања која није исказивао. Чувала га је у своме оку и познавала као нико други. А када је она отишла, као да је и његов лик заувек сакрила у својим склопљеним очима и понела са собом. Његовог одраза више нема ни у огледалу, јер је себе видео само у њеном оку. И нико га више неће познавати, једино она… и његово срце, његово биће умрло је заједно са њом.
О својој супрузи Бојани Лазовић врло мало је говорио приватно, а све што је јавност икада о његовом животу занимало, могло је да се сазна из његове аутобиографије “Један могући живот”. Бојана је умрла услед болести у 49. години живота. Била је особа са којом је могао да “отаља стварност”, којој је писао песме и сву тугу за њом претакао у стихове до једног недељног поподнева у својој 80-ој години живота. Тог маја 2007. године пресахло је његово перо, али никад сећање на његову Бојану.
Аутор: К. М. ОПАНАК
