Већ деценијама Србија се не буди из летаргије, не испливава из сиромаштва нити се битно потреса због тога. Навикла да је купују за сићу, да је распродају, грабе, израбљују, злоупотребљавају, зарад користи величају, бесплатно деле странцима као приватан посед, а потом њене становнике понижавају и израбљују до најнижег степена људског достојанства – у пеленама за минималац и без основних људских права и потреба.
Шта би наши преци рекли на овај “модеран” и “суптилан” начин окупације? Да ли бисмо смели да станемо пред њих свесни да смо се предали без борбе? Да ли бисмо ми, робови у властитој земљи, могли икако да станемо пред њихове гробове са ма каквим оправдањем? Шта бисмо им тада могли рећи, размислите, док читате наредне стихове.
Знаш ли Србине ко ти је био деда?
Сељак поносан, стамен, снажан и јак;
Велики јунак…
Он је бранио земљу, народ и стоку,
Газио блато, снег, лед и воду;
Умирао од болести, зиме и глади,
По беспућима албанског крша страдао,
Дизао се и падао
Али се и такав борио и надао …
А ти?
Ти седиш и чекаш да те понизе,
Да те продају,
Да те купе,
Занемео, оглувео, обневидео,
Полако постајеш роб …
Да ли се понекад запиташ
Како ћеш такав отићи
На Свети Дедин Гроб …
Аутор: Љ. (ЛУНА) Марковић
