Свадбено коло као ритуал: Многи не знају да српска традиционална игра има много дубље значење од чисте забаве

0
3001

У словенској традицији најчешћа реч која означава народну игру јесте коло. У колу се људи држе за руке (појасеве, рамена) образујући кружни облик (мада је оно често отворено). Игра подразумева ритмично кретање у простору, најчешће отвореном.

Кружна игра се среће широм света. Разлог томе лежи у веровању у магијске моћи круга. Окружујући предмет или биће, људи стичу моћ над њим или му пак предају своје магијске моћи. У магији једнако значење имају плес у кругу и кружни ход (Зечевић 1983: 103). Коло обликом и покретима који се у њему чине ствара заокружени простор. Он је обредно чист, што значи да је заштићен, у њему нема нечистих сила.

Да би коло сачувало своју заштитну функцију, не сме да се кида, тачније не излази се из кола пре завршетка игре. У њега се улази са спољне стране и то најчешће у паровима. То нам показују следећи стихови из усмене лирике: „Играло коло под Видин,/ ‘Пусти ме мајко да видим.’/ ‘Ето ти драгог, иди с њим.’/ ’Нека ми драгог, оћу с њим’“ (Караџић 1977:133, 265º).

Играње и гледање младих на сеоским светковинама, на прелима, често претходе свадби. Позивајући девојку у коло, момак изражава осећања. Ако девојка сама улази у коло, бирајући место поред неког младића, шаље поруку тако да игру свакако треба схватити у комуникационом контексту. Када се млади загледају, родитељи одлучују о томе да ли су једно другом прилика, и ако јесу, онда долази до свадбе.

Девојка не може сама да одлучи за кога ће се удати. Младић можеда зна да се свиђа девојци, али је не проси у колу, нити му она ту може дати пристанак. Она даје пристанак тек када је отац пита. Пошто се момак и девојка вере, они заувек играју једно до другог. О томе говоре сватовске песме: „Племени се Паво жени,/Племениту љубу води…/ И у коло с круном игра,/ Покрај Пава мила драга“ (Караџић1898: 16, 24º).

Коло, као и обредни свадбени предмети, јабука, прстен и венац, обликом подсећају на сунце. На тај начин оно учествује у соларном култу који је доминантан на свадби. Он подржава живот, а осим тога уноси космичку димензију у људски брак, па тако свадба младића и девојке постаје метафора небеске свадбе неба и земље (Иванова 1998: 10). Веза са соларним култом види се и у кретању кола. Његов смер се увек поклапа са смером кретања сунца.

Без обзира где и како се коло игра, оно је знак весеља, радости и зато га увек прате песме. Коло има и функцију у обезбеђивању склада на свадби као обреду прелаза. Оно омогућава лакши прелазак границе између светог и профаног, свог и туђег, две породице, односно два култа предака, двоје људи. Игра је ту да обезбеди весеље, било да оно има обредну улогу или је нема, већ исказује људске емоције у одређеном тренутку живота.

Pročitajte i  Традиционални сремачки специјалитет који обара с ногу: Пударски паприкаш - за све праве гурмане

На сам дан свадбе игра се много, али се обредни карактер чува тако што се тачно зна када се игра. Главно весеље је у младожењиној кући, јер је циљ свадбеног обреда довођење невесте у тај простор. У младиној кући је славље другачије, сетно, због опраштања. Осим тога, девојке које треба прве да поведу коло и запевају ту су запослене око опремања младе, помажу јој око спреме.

Колом се испраћају сватови који крећу по девојку. Игра се око трпезе за којом седе главни гости. Играчка песма спаја се са почасницом, јер се њом желе добре жеље. Магијом речи настоји се обезбедити добар час, односно срећа на путу до невестиног дома. Магија речи подразумева веровање да ће се оно изреченои остварити: „Скочи коло да скочимо,/ Да би нама у час добар,/ Нашем брату домаћину,/ Са свом браћом наоколо“ (Караџић 1972:68).

Посебну улогу у свадбеним обичајима имају две мајке. Ако младожења долази са сватовима по невесту, сачекује га њена мајка, она води такозвано бабино оро. Песма то показује: „Кад су дошли пред дворе ђевојци,/ Пред дворе јој дивно коло игра,/ Коло води ђевојчина мајка,/ Једном руком коло окреташе,/Другом руком сузе утираше “ (Караџић 1898: 427, 562º). Стихови указују на двоструку природу игре у девојачкој кући – колико је она весела, толико је и тужна због одласка девојке.

Ако је девојка спремна пре доласка сватова, она може да игра у свом колу и то поред брата: „Сташе играт и пјевати/ Пред ђевојчин род./ Коло игра лијепа Анђа,/ Уз њу братац свој,/ Младожењу и невјесту / Сви припјевају “ (Караџић 1973: 31, 43º). Игра уз брата је веома важна јер је он њој најближе биће. Он је најчешће предаје деверу кад сватови дођу (ако младожења није у сватовима) и тако девер симболично постаје њен новибрат. ако коло открива осећања, породичне везе и устројство заједнице.

Када сватови уђу у двориште могу одмах обиграти три пута око куће, што је ритуална радња и представља предавање добре енергије кући и задобијање власти над њом, односно над девојком која се из куће одводи. Коло игра у девојчиној кући и у другим приликама, посебно док она дарује своју родбину. Даривање је иначе важна обредна радња јер учвршћује везе међу људима. Дарује се и коло. Оно представља народ, сватове, госте на свадби. Даривањем кола девер даје девојчиној породици неку врсту надокнаде за то што је одводи. Ствара се равнотежа која је неопходна свадби као обреду прелаза у ком је свако нарушавање хармоније опасно. Он помоћу дарова указује част новим пријатељима у име целе своје породице. Девојка даривањем прекида последње везе са својом породицом. Опрашта се од њих у доброј срећи. На тај начин остају у љубави и они је пуштају на пут с благословима, што је важно, јер је према старом нашем веровању на путу вребају урок, духови и друге натприродне силе. Овде треба приметити да није битна материјална вредност дара. Поклон је симбол и важно је да се даје чиста срца, са добрим жељама. Највећи дарови су девојачка доброта и поштење. Они ће јој помоћи да добро живи у новој кући, да се у њој прилагоди, на њу навикне.

Pročitajte i  PROROČANSTVO RUSKIH MONAHA: Evo gde će Ameri da beže ako počne Treći svetski rat

Данас се поклони дају добровољно и сасвим је изгубљена свест о њиховој магијској улози. Поклон је пре свега пажња, а не мисли се какво је његово место у обезбеђивању сигурности, мира и среће. Срамота је не дати дар јер то руши обичајну норму, али у давна времена то је било и опасно јер је нарушавало односе међу породицама и доносило несрећу, пошто се рушио заштитни ритуални систем.

На опраштању, пред полазак сватова, последње коло у својој кући поведе невеста и оно се зове момино оро. Оно представља коначан раскид са старим статусом. Сада се она спрема на пут који је у обредима прелаза посебно ризичан, јер је тада девојка најизложенија опасностима. Коло штити и зато се понекад игра уз пут, што бележе многе наше сватовске песме.

Свадбено коло је прилика да и младожења покаже своје емоције, као што је то чинио као момак на сеоским светковинама и прелима. У патријархалној средини мушкарци ретко исказују оно што осећају. Зато се и у усменој поезији пре свега говори о женским осећањима. Игра је, као што је речено, погодно средство за изражавање онога што је потиснуто услед друштвене норме.

Пошто младу уведу у нову кућу, позивају је у коло. Заједничка игра са члановима нове породице зближава је на још један начин са њима. Још важнију обредну функцију од невестине мајке има младожењина мајка. Она сачекује младу пред кућом. Држећи под руком хлеб, у рукама мед и масло (Чајкановић 1994: 153), она игра свекрвино оро пред кућом, вратима. Призива претке који треба да прихвате новог члана породице. Преводи младу преко прага. На тај начин је уводи у нови дом, штитећи је од духова који се налазе на прагу или испод њега. Некада се преко прага прелази играјући (Зечевић 1983: 91). Оне заједно обилазе три пута око огњишта које је центар куће, симбол њене виталности.

Поред мајке, младожењина сестра има запажено место у свадби. Као што његов брат има централну улогу у довођењу невесте, тако сестра предводи оне који девојци желе добродошлицу. Односи између снахе и заове често су сложени и зато је важна добродошлица заовина. Битно је да се она весели братовљевој женидби и да снаху прими као нову сестру.

Pročitajte i  Српске куће од 1000 евра нико неће да купи, док се неке друге продају странцима који не питају за износ

Као што свекрва и заова треба да покажу да им је мило што снаха долази, снаха са собом треба да донесе мир: „Високо се гора зелењаше,/ А наше се село весељаше,/ А у село Јовови дворови,/ Коло води сестра Јованова./ Излазила Јованова мајка,/ Сватове је заклињала редом: … ‘Моју снаху у двор доведите,/ Шњом ми сваку срећу доведите,/ У рукама нек донесе сунце,/ Јасну зору у бијело лице,/Мир и послух свекру и свекрви’“ (Караџић 1973: 28, 38º). Девојка у новој кући мора да буде мирна и послушна, то је правило патријархалне заједнице. Весељем у колу они које она треба да слуша показују да су добронамерни, да послушност неће бити злоупотребљена, већ ће јој они бити нови родитељи, нове сестре и браћа.

Игра у колу треба да обезбеди и плодност. У тој функцији се посебно истиче шарено коло. У њему играју само парови, најчешће они који имају децу. Они треба да обезбеде да и младенци брзо добију пород. Парови су из обе породице, па младенци играју час поред парова из њене, час из његове фамилије да би деца била шарена, односно да би личила на оба рода (Зечевић 1983: 94). Када су на свадби присутни гости с обе стране, они праве два кола која се преплићу, укрштају се правећи мотив ткања. Ткање у себи носи симболику плодности и такво играње треба да обезбеди рађање деце.

Увече, када дође време свођењу младенаца, игра се посебно последње коло чија је улога да се мледенци неприметно извуку са весеља и оду на починак. То је живо коло, у њему се подвикује, певају се поскочице. То су често слободније песме, као такве оне сасвим одговарају тренутку. Кроз ласцивне текстове у прошлости се, већ поменутом магијом речи, обредно доприносило плодности.

Ујутру, након свадбе, млада са девојкама из куће иде на извор где се такође игра коло, посвећено духовима предака за које се верује да пребивају у води, али то сватовске песме не бележе. Колико је коло важно видимо и када се помиње у здравицама: За здравље нашег кола и поља! да Бог да да нам коло води, а поље роди, поље нам родило вином и шеницом, а наше коло мушком ђечицом… наше сестре и невјесте из дома ходиле, а коло водиле, по колу се гиздале, својим колом њихале… у колу веселе биле, играјући скакале, и својему дому ишле играјући и пјевајући … (Караџић 1972: 77)

Извор: Ана Вукмановић, “Игра у свадбеном ритуалу /The Dance in Wedding Ritual”, Задужбина Илије М. Коларца. Преузето са: academia.edu

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име