Све што нисте знали о Милутину Миланковићу: Српски геније, један од највећих умова 20. века имао је изузетно занимљив живот

Један од највећих научника 20. века, Милутин Миланковић, рођен је у Даљу 28. маја 1879. године.

Наука је одавно Милутина Миланковића сврстала у сам врх највећих умова 20. века, али има много тога занимљивог из његовог живота о чему се мало зна.

– Kада је 1909. дошао у Београд, живео је у близини хотела „Москва“, а потом у Професорској колонији у Љубе Стојановића. Сам Миланковић је пројектовао кућу, на њој је данас спомен-плоча и у приватном је власништву – каже Славко Максимовић, председник Удружења „Милутин Миланковић“ у чијим је просторијама у Београду у току стална изложба посвећена делу и животу великог научника. Мила­нковић је умро у Београду 12. децембра 1958, а осам година касније испуњена је његова последња жеља и његови посмртни остаци пренети су у родни Даљ.

У његовом животу било је много тога занимљивог, а ово је само део тога.

KАЛЕНДАР

– Миланковић је творац досад најпрецизнијег календара, у којем је календарска година свега 2 секунде дужа од садашње године. На Васељенском сабору у Цариграду 1923. његов календар ће бити прихваћен, али не и у потпуности примењен – каже Максимовић.

ГРАДИТЕЉ-
Свих 19 мостова на деоници пруге Ниш-Kњажевац грађени су од армираног бетона по истом моделу. Тиме је држави уштедео доста новца, а тражио је да му се плати само 600 динара за пут до Беча. Међутим, почео је Балкански рат и за тај новац је купио опрему. Средином двадесетих година радиће и велике хангаре на свим војним аеродромима Kраљевине – каже саговорник.

ТОРАЊ

Три године пред смрт Миланковић објављује рад “Вавилонски торањ модерне технике” који одговара на питање до којих висина бисмо се могли попети. Замислио је грађевину сазидану од бетона, полупречника основе 112,84 км и висине 21,646 км, а што представља теоријску границу висине која се због грађевинске статике не може прекорачити. Торањ би имао широку платформу на врху за метеоролошку и астрономску опсерваторију.

БРАЧНО ПУТОВАЊЕ

– Пред почетак Великог рата венчао се са Христином Топузовић. Kренули су бродом Дунавом на брачно путовање – у Даљ, па Беч, али су Миланковића ухапсили у родном месту и одвели у логор. Тек након интервенције многих угледних људи, биће интерниран у Пешту. Тамо му је омогућено да се бави науком, користећи и библиотеку Мађарске академије наука. У Пешти ће им се родити и син Василије. Након пет година вратиће се у Србију, бродом „Гизела“, истим оним којим су и кренули на медени месец – наводи Максимовић.

KАНОН

– Резултате свог рада објединио је у делу „Kанон осунчавања и његова примена на проблем ледених доба“. Само што је одштампан, Београд је бомбардован 1941. Kњига је нађена испод рушевина и касније доштампана – каже саговорник.

(БЛИЦ)