Многа су народна веровања забележена о Архангелу Михаилу. Верује се да он обилази све болеснике. Ако стане код ногу није добро; ако стане код главе добро је, болесник ће оздравити.
По народном веровању које је забележено у народној поезији, кад су свеци делили улоге арханђел Михаило доби јесење и зимско време. Време зиме и зимске тешкоће. Говори се да у ово време архангел лута светом обучен у просјака и куша људе.
Следећа прича из Шумадије потврђује веровања која наш народ од давнина има у вези са архангелом Михаилом.
“Живео у околини Крагујевца човек по имену Љубо Бумбар. Олако се обогати и подигну кућерину, скоро дворац, са стотину соба. Као и сваки скоројевић волео је да се размеће богатством, засењујући њиме простоту. Обичавао је да нагиздан заједно са женом, која беше његова слика и прилика, шета градом, гледајући охоло и са висине на остали свет. Једнога дана шетајући наиђоше на просјака који од њих затражи милостињу. Бумбар одмахну руком, грубо га одбијајући речима да ни њему нико ништа није дао. На те речи просјак се узвиси, збаци са себе просјачке прње и рече:
“Зар ти ништа не даде Бог?”
Охоли пар га погледа и угледа пред собом дванаестокрилног арханђела Михаила. Падоше ничице пред њим и затражише милост. Арханђел им одговори:
“Ево вам моје просјачко одело. Од сада ћете у њему ходити”.
Тако и би. Од свег богатства, остадоше им просјачке прње, а они овоземаљски живот проведоше лутајући светом, тражећи милостињу и молећи се Свевишњем Михаилу.”
Друга народна прича везана је за другу дужност арханђелову. Верује се да он мери душе пред паклом, пa коме пружи длаку да пређе преко реке тај је грешан, а коме дода брвно тај пролази пут раја.
У овој причи показују се и неке људске особине светитеља:
“Изађе пред Михаила извесни Десимир, родом из околине Прањана. За овоземаљског живота волео је да по мало у туђе жене погледа, неку да више попије, на хармоници да засвира, а картама никако одолети није могао. Тако мало овде, мало онде и накупи се греха. Истини за вољу, чинио је он и добрих дела; одлазио у цркву на Велики петак, редовно славио светог Јована, а једном после успешне партије карата и прилог цркви је дао. Али, кад се све на тас стави, греси претежу. Гледа њега свети Михаило, гледа у тас и пружи Десимиру длаку да пређе. Тад завапи Десимир и рече Михаилу:
“Кумим те Богом и светим Јованом, погледај мало боље на тас”.
Застаде свети Михаило, дође до њега и рече му да заједно погледају. Пристаде Десимир, а то је у ствари и хтео, и док је арханђел уморно стављао грехе и добра дела поново на тас – уочи прилику и кришом стави неколико златника на страну где беху добра дела. Изненади се, погледа пажљивије и виде у чему је ствар. Мало се поколебаа, али се направи да ништа не види, промрмља себи у браду како је вероватно погрешио од умора, узе златније, а Десимиру даде брвно и он прође у рај. Касније када је Бог за то дознао, смени Михаила са те дужности и постави Гаврила да мери душе, а у народу поред приче оста веровање да се новцем може купити и изгубити душа.”
(Прилагођено за потребе магазина Опанак: Обичајник код Срба са народним календаром за 1998. годину, Београд, 1997.)
