Bio jedan čovek pustinjak, po imenu Pavo koji je, živeći dugo sam, izmislio drukčiju veru no što je naša hrišćanska. Kad je dobro smislio, stane pozivati narod da prelazi u tu novu veru, kazujući da ga je Bog zato namenio i poslao i da je glavom Sveti Pavo.
Narodu se dopadne ta njegova vera i počnu je svi primati. Kad je narod najviše prelazio u tu Pavinu vjeru, vidi Bog, da s narodom hrišćanskim neće biti dobro, pa pošalje na zemlju Svetog Savu. Sveti Savo uzme u ruku sablju, stane na put i nije dao narodu, da ide do Pave, a i lepo mu je govorio da se ne vara. Narod upozna sveca i poveruje mu, pa se vrati kući. Kad je narod prestao ići Pavi, spremi se Sveti Savo na put. Ponese sa sobom mačku, oroza i kruh. Pred noć dođe u kući Pavi i lepo ga zamoli, da ga primi na konak. Pavo reče, da će imati gosta, pa da ga ne može primiti. Sveti Savo počne ga lijepo moliti i po Bogu bratiti, da ne zna puta I da je umoran pa da mu da gđe god da dođe pod krov. Pavo, videći pred sobom poštena čovjeka, reče mu, da ima jednu sobu, ali da ima u njoj dosta miša, pa se boji zla.
Sveti Savo mu odgovori, da se miša ne boji. Sluge onda uvedu Svetog Savu u sobu i ostave ga. Kad u jeno doba noći čuje Pavo oroza, kako zapjeva. Kad ga je čuo i treći put, ustane Pavo probudi sluge i reče im: “Ja sam noćas sanjao, da su miši onoga siromaha svega pojeli, samo su mu kosti ostale; idite i zakopajte njegove kosti u groblje.” Kad sluge otvoriše vrata,” za njima dođe Pavo, pa zaviri u sobu, ali gle čuda: vidi rpicu miša, mačka pokraj njih spava, a oroz se popeo na krevet i djeva. Sveti Savo reče slugama iz budžaka: “Dobro jutro!” Kad je Pavo ugledao to čudo priđe Svetom Savi, zamoli ga, da mu da mačku i oroza, a on će mu dati koliko god zaište novaca. Sveti Savo mu reče: “Nemoj ti više narod zvati u tu svoju veru, pa ću ti dati.” Pavo mu obeća pošteno, a svetac mu dade onda i mačku i oroza. I eto vidiš, tako su do danas ostale dve vere: naša hrišćanska i nova Pavina kranjska.
