Српски публициста, социјалиста, књижевни критичар, филозоф и политички активиста Светозар Марковић (1846 — 1875) у свом делу “Србија на истоку” (које се данас, нажалост, ретко цитира) оставио је један од најтачнијих описа српског патријархалног друштва. “Србија на истоку” расправља о друштвеним, економским и политичким проблемима Србије са социјалистичких позиција. Светозар Марковић сву своју делатност усмерио је у правцу решавања политичких проблема и припреме маса за остваривање грађанских права револуционарним путем. За својих проживљених 29 година покушао је да изазове и потпуни преокрет у српској књижевности, објавивши чланак “Певање и мишљење”, а потом и расправу “Реални правац у науци и животу”.

Одломак из дела “Србија на истоку” можда понајбоње говори о његовом друштвено – политичком залагању. Светозар Марковић се бавио проблемом самоуправе тако што је бирократском режиму, у коме је видео узрок готово свих недаћа српског народа, супротставио сачуване традиције о задружном и самоуправном животу, и у њима нашао једну од основа друштвеног преображаја. Био је за локалну самоуправу (комунално уређење) где би основну ћелију друштва чиниле сеоске задруге са својим патријархалним односом међу члановима. Светозар Марковић је у Србију унео социјалистичке идеје, али како она није била индустријска земља већ земља сељака-ситносопственика, своје идеје је прилагодио тадашњим приликама.

Pročitajte i  Прича Моме Капора за све који цео живот нешто чекају: Чекаш плату, лето, пролеће, мужа, децу, да отплатиш кредит... и шта си радио? Ништа!

За Светозара Марковића српски патријархат био је далеко изнад сваког вида друштвеног живота на Западу.

„У српском патријархалном друштву не беше никад ни проституције ни пауперизма, у којима труле хиљадама људи на западу; у српском народу весеље се никад не претвара у пијанство, од чега болује раднички свет на западу, а љубав се никад не претвара у разврат. Породична веза и општинска узајамност оградила је сваку личност од крајњих друштвених болести, којима подлеже раденички свет на западу.

Pročitajte i  17 савета Старца Пајсија о васпитању деце: Родитељи не разумеју малишане, овако им из љубави чине ЗЛО

Ова узајамност у целој општини огледа се у свакидшањем животу, као и у пољским радовима. Ако се коме роди дете у кући, носе му пријатељи и познаници „повојницу“ – то је прва помоћ, коју пријатељска љубав у општини чини свом новом члану, ако се ко жени сватови обично донесу као „уздарје“ све покућанство новом брачном пару. Тај се обичај био задржао до скора и по варошима. Ако је ко болестан доносе му „понуде“.

Pročitajte i  Три главне особине љубави: Владика Николај објаснио како да препознамо шта (ни)је љубав

У случају кад је глава породице или неки главни радник дуже болестан, родбина и комшије сматрају за дужност да кућној чељади помогну да посвршује све пољске радове; а у случају кад у нечијој кући остану самохрана сирочад, рођаци, кумови па и саме комшије узимљу их као своју децу. Ова узајамна помоћ свију и свакоме изумире, чим се раскину патријархални одношаји у друштву. Сам начин живљења у друштву, где је довршена „подела рада“, не дозвољава овако помагање, где се иште жртвовање времена и рада.“

ОПАНАК

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име