Иако има непрегледне баште, Србија парадајз купује у Албанији, Македонији, Турској. Црни лук набавља из Холандије и Македоније, а паприку из Грчке и Албаније. Краставац нам долази опет из Албаније, али и Шпаније и Македоније. Иако би разлог за увоз могао да се нађе у близини ових тржишта, постоје и примери да нам поврће стиже из земаља удаљеним хиљадама километара.
Из Египта, Израела и Америке увозимо кромпир. Из Марока смо ове године купили 14.000 тона парадајза, а из Кеније 2.000 тона влашца, љуту паприку из Мозамбика, Сенегала и Танзаније. Сушени црни лук стигао је из Индије и Америке.
Али вероватно је највеће откриће то што смо увезли грашак из Новог Зеланда за 2.000 евра! Да би дошло у наше тањире, ово поврће прелетело је скоро 18.000 километара. Каква је пословна математика увозника, није баш најјасније, с обзиром на трошкове транспорта и чињеницу да ова земља није неки велики извозник овог поврћа. Међутим, знајући наше привреднике, не треба сумњати да су и у овој прилици нашли начин да зараде.
Србија је прошле године увезла најважнијег поврћа у вредности од око 40 милиона евра, иако може све сама да произведе.
У првој половини ове године увоз паприке, парадајза, црног и белог лука, краставца, кромпира, пасуља и грашка достигао је око 29 милиона евра, па би прошлогодишњи резултат могао да буде премашен.
Веома често је страно поврће јефтиније од домаћег. Тако се парадајз из Албаније и Македоније продаје на пијацама и у маркетима и по 80 динара, а домаћи за 120. И паприка из Грчке и Албаније је јефтинија, до 20 динара по килограму.
Агроекономиста Милан Простран каже за Курир да је Србија морала бити свесна да ће се све ово дешавати када смо потписали споразуме о слободној трговини са ЕУ и земљама из региона. Највише поврћа, додаје, долази из Македоније, Грчке, Албаније, Турске, које имају боље организовану производњу и продају, али и повољније климатске услове, па поврће стиже раније, а ту је и тржишни моменат, пошто је та роба јефтинија од наше.
– Мислим да ће увоз бити све већи јер домаћи произвођачи нису конкурентни. Ни током деведесетих ни после 2000. нисмо се спремили за слободну трговину. Ипак, ја увек верујем више домаћој производњи, иако се сав увоз детаљно контролише. Куповина домаћег поврћа је и подршка домаћим произвођачима да постану способнији за тржишну борбу. Куповину домаћег промовишу и много јаче европске државе, па и ми не треба тога да се стидимо – истиче Простран.
Курир / Владимир Спасић
