Заборављен на прашњавом тавану језуитског манастира у аустријској покрајини Штајерској, угледао је светлост дана први пут након атентата тек 2004. године: представљамо вам „браунинг“ ФН модел 1910 који је затресао свет, срушио три империје и убио 16 милиона људи.
Прошло је много година од како је Гаврило Принцип извршио атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву који је из корена променио односе у Европи и свету, а на концу се, ипак, јако мало тога променило.
Слављен после рата од стране јужнословенских народа као борац за слободу, заједно са осталим припадницима организације „Млада Босна“, Принципа данас памте и поштују само Срби и пројугословенски оријентисани припадници других нама блиских народа са којима смо некада били у истој држави и са којима смо вековима делили исту судбину.
О Принципу се зна све. О пиштољу који је покренуо лавину Првог светског рата, али и његовог продужетка у виду Другог, међутим, мало се зна. Тачније, готово ништа.
Заправо, 90 година била је потпуна непознаница где се налази, да ли је сачуван или је уништен, да ли негде скупља прашину.
Након убиства и хапшења, суђења, у паклу рата и распада Монархије, нико није водио рачуна о оруђу догађаја који је постао повод за почетак првог глобалног конфликта.
А пут овог пиштоља је изузетно занимљив.
Након 12-дневног суђења у Сарајеву, октобра 1914. године, на коме је Принцип осуђен на максималну казну затвора од 20 година (пошто је био млађи од 20 година), босански министар у Бечу предао је језуитском свештенику Антону Пунтигаму пиштољ марке „браунинг“, модел ФН 1910, серијски број 19074, и остале предмете везане за овај случај: круницу са каиша надвојвоткиње Софије, пресвлаку јастука на коме је надвојвода одмарао главу након рањавања и бомбе и пиштоље Принципових саучесника.
Пунтигам је планирао да отвори музеј. Због рата, међутим, никада то није остварио.
Kада је свештеник умро 1926. године, предмети су понуђени породици надвојводе, али су они одбили да их приме. Потом су пали у заборав.
„Пронађени“ су 2004. године на прашњавом тавану језуитског манастира у јужној аустријској покрајини Штајерској.
– Нисмо више могли да будемо одговорни за оружје које је убило престолонаследника, због чега смо одлучили да га предамо војном музеју – рекао је тада отац Томас Нојлингер, руководилац архиве аустријских језуита.
У питању је полуаутоматски пиштољ са дејством на принципу кратког трзаја затварача са сакривеним ударачем и повратном опругом смештеном око цеви, чувеног америчког конструктора Џона Браунинга који је производила фирма „Фабриqуе Натионале де Херстал из Белгије“.
За Браунинга је овај пиштољ представљао узгредан посао, и није могао ни да слути какву ће улогу у историји светске цивилизације имати.
Представљен 1910. године, унео је значајну иновацију: повратну опругу смештену око цеви. Ова конструкција је постала стандардна код многих будућих модела међу којима су „Wалтхер ППK“ и руски „Макаров ПМ“.
Оружје је одликовао стандардни Браунингов троструки систем обезбеђења, у Европи познат као „трипле сурете“, са посредном, непосредном и механичком кочницом: другим речима, није могло да опали ако му је извађен оквир, ако рукохват није чврсто стегнут и ако се не откочи.
Оружје је за своје време било и изузетно компактно. Доступно у калибрима 9 x 17 мм („кратка деветка“ или .380 АЦП) са оквиром од шест метака и 7,65 x 17 (.32 АЦП) са оквиром од седам метака.
Тежина му је била 0,59 кг, дужина 153 мм, дужина цеви 88 мм, брзина паљбе 20 метака у минуту, а брзина зрна 580 или 510 м/с.
Овај пиштољ је због своје компактности и напредне конструкције, а посебно због изузетне безбедности, био природан избор за полицијске и жандармеријске снаге широм Европе. За само неколико година од почетка производње, па до избијања Првог светског рата, већ је био у наоружању полиција Белгије, Холандије и Данске, а након завршетка рата, његова примена се проширила и на многе друге земље.
Био је у производњи све до 1983.
(Извор: Телеграф.рс)
