Била је ноћ и колона аутомобила чекала је да из Мађарске пређе у Србију. У колима су мирно седели некадашњи власник Југоскандик банке Јездимир Васиљевић – газда Језда – његов адвокат Стеван Протић, телохранитељ Цига Цокић и једно од највећих шаховских имена свих времена – Боби Фишер.
Нешто око поноћи стигли су у Београд у једну вилу на Дедињу у којој ће Фишер бити смештен током свог боравка. Била је то 1992. и „првак света“, како је сам себе волео да зове, спремао се да се из дубоке илегале, дуге 20 година, врати на светску сцену.
У Србији је остао много дуже него што је планирао јер су му за вратом дисале америчке власти. За сваки случај, променио је неколико локација – најчешће близу границе с Мађарском – да буде спреман уколико нешто крене по злу.
Једна од тих локација била је Бања Kањижа, мирно место уз Тису које ничим није скретало пажњу на себе.
Једног сунчаног септембарског дана зазвонио је телефон у канцеларији доктора Ференца Агоштона, у то време управника Бање Kањиже – специјалне болнице за рехабилитацију. Глас с друге стране му је рекао да ће му ускоро довести светску шаховску звезду и да ће ту боравити неколико месеци. Ускоро се испред хотела „Аквамарин“ појавио Фишер, у чијој су пратњи били његов лични секретар, 16 кожних кофера у којима су биле књиге, неколико уметничких слика, као и двојица телохранитеља, која се од њега нису раздвајала ни на минут.
Инфлација је те године била једна од највећих на свету, на сваком кораку видели су се беда и немаштина. Људи су гладовали, али парадоксално, бања у Kањижи била је пуна.
„Боби Фишер је код нас боравио три месеца – септембар, октобар и новембар 1993. Наши запослени су тада имали плату пет или шест немачких марака, а комплетан пансион за њега, његовог секретара и двојицу телохранитеља износио је 400 марака дневно. Ми смо се договорили да они свако јутро замене паре и да на основу тренутног курса исплате ту своту. Тако је и било. Никада нисмо имали ни најмањи проблем. Све је то Језда финансирао“, прича тадашњи директор хотела.
Фишер је дошао да се одмори и побегне од навале новинара и разних насртљивих „поштовалаца“. Истина, и да мало исправи кичму која се искривила од играња шаха.
Имао је 49 година кад је прихватио позив да у Београду и на Светом Стефану одигра турнир с Борисом Спаским. Последњи пут срели су се 1972. у Рејкјавику и Фишер је тада победио и постао светски шампион. Kасније се посвађао са Светском шаховском организацијом и прекинуо да се појављује на турнирима и у јавности.
У време кад је одигран турнир на Светом Стефану, Фишер је био потпуно заборављен.
Од укупног фонда од пет милиона долара, две трећине припале су победнику. Пореска управа Сједињених Држава обавестила је Фишера да је његово учешће против закона јер се тиме крше санкције наметнуте Југославији, и после меча је издала потерницу за његово хапшење. Фишер је добио меч са 10 победа, пет пораза, уз 15 ремија.
Пре доласка у Kањижу, шахиста је боравио у Бањи Јунаковић код Апатина. Детонације које су се јасно могле чути с оближњег хрватског ратишта ужасно су га узнемиравале, па су га преместили у Kањижу.
Доктору Агоштону, који је у време Фишеровог боравка био тек неколико месеци на месту управника, било је важно да шаховска звезда буде максимално задовољна, а сам Фишер није био велико закерало.
„Волео је ноћу да шета, најчешће до Хоргоша и назад, то је 30 километара у оба правца. Био је веома кракат, просто је јурио, док су двојица телохранитеља трчала за њим. Сваки други дан један од телохранитеља одлазио је у Сегедин, у Мађарску, и куповао сву страну штампу. Желео је да зна шта се дешава у свету и важно му је било да буде информисан“.
Пријатељи су га описивали као мирног и ћутљивог, али у исто време и импулсивног и свадљивог.
„Био је помало шизоидан. Плашио се свега. Имао је своју рутину и ње се држао. Устајао је касно по подне, пошто је ноћу волео да размишља и да чита. Тек потом би одлучио да оде да једе. За њега нису важили термини за доручак, ручак и вечеру. Спремачица је смела да уђе у собу, али само да почисти прашину и да евентуално ориба санитарије. Ништа није смела да помера. Ништа. Чак ни најмању ствар.“
Славни гост је инсистирао да у соби буде сам, али да му се соба стално надзире: „Његов секретар био је у соби преко пута. Мотрио је на Фишерова врата, која су увек била благо одшкринута, пошто је често имао неке опсесивне мисли. У соби поред била су смештена два телохранитеља, која су с њим ишла свуда. Нико није могао да прође тим делом хотела а да не буде примећен.“
Породица Полгар, која је изнедрила неке од најбољих шахисткиња света, била је једна од ретких која је посећивала Фишера у Kањижи. Био је то чудан скуп шахиста. Фишер особен сам по себи, а породица Полгар у најмању руку необична. Отац Ласло и мајка Kлара имали су три ћерке и све три су биле успешне шахисткиње.
„Фишер је волео с њима да се дружи, а највише је волео Јудит. Она му је била посебно драга. Kасније сам чуо да је због ње напустио своју пређашњу љубав Зиту Рајчањи, која се повукла и одлучила да живи мирно и неупадљиво. Свог секретара терао је да иде у Мађарску и да је доведе. Био је такав да оно што пожели, мора бити његово. Након одласка из Југославије боравио је у Мађарској неко време, и то баш код породице Полгар, која му је пружала уточиште и заштиту.“
Поред породице Полгар, само је још неколико играча било у прилици да виђа Фишера и да с њим игра шах. „Један од ретких био је и наш прослављени велемајстор Светозар Глигорић. Он је обично долазио једанпут недељно и онда би он и Фишер остајали да играју и по осам сати дневно. Глигу је много ценио.“
Они који познају шах, знају да је Боби Фишер једна од највећих икона 20. века, а они који су га познавали, казали су да је имао дијаболичну природу и најмање две стране личности. Остаће упамћен и по свом наглашеном антиамериканизму, веровању у теорије завере, негирању Холокауста и дугогодишњем практиковању ритуала свесветске цркве божје. Иако је и сам био Јеврејин, тврдио је да су управо Јевреји одговорни за све лоше што му се дешавало у животу.
Kрајем 1993. тихо је отишао Бање Kањиже. Новац од награде већ је био пребачен у Мађарску, а он је одмах за њим дошао у Будимпешту. Ту је остао неколико година, а затим се преселио у Јапан, где је одлежао осам месеци у затвору, чекајући екстрадицију у Америку. Након низа преговора и дипломатских интервенција завршио је на Исланду, који му је дао држављанство. Умро је у јануару 2008.
За собом није оставио много ствари. Можда је највреднија нова поставка шаха коју је назвао Фишеров насумични шах. Не постоји ниједна фотографија као доказ његовог боравка у Kањижи. Фишер је био изразито против било каквог експонирања. Осим успомена оних који су га познавали, остале су и три шаховске табле с његовим аутограмом.
Пишу: Желимир Бојовић и Никола Јекић (Текст је првобитно обљављен у српском издању магазина Њузвик, бр. 77, април 2017.)
Преизето са портала: Serbian Times
