СЕРГЕЈ ЈЕСЕЊИН – Ти не волиш и не жалиш мене
Ти не волиш и не жалиш мене,
нисам више мио срцу твом?
Гледајућ у страну – страст ти вене
са рукама на рамену мом.
Смешак ти је мио, ти си млада,
речи моје ни нежне, ни грубе.
Колике си волела до сада?
Које руке памтиш? Које зубе?
Прошли су ко сена крај твог тела
не сревши се са пламеном твојим.
Многима си ти у крило села,
сада седиш на ногама мојим.
Очи су ти полузатворене
и ти сањаш о другоме неком,
али љубав прошла је и мене,
па тонем у драгом и далеком.
Овај пламен судбином не жели,
плаховита беше љубав врућа –
и ко што смо случајно се срели,
растанак ће бити без ганућа.
Ти ћеш проћи путем поред мене
да прокоцкаш све те тужне зоре.
Тек не дирај оне нељубљене
и не мами оне што не горе.
И кад с другим будеш једне ноћи
у љубави, стојећи на цести,
можда и ја онуда ћу проћи
и поново ми ћемо се срести.
Окренувши другом ближе плећи
ти ћеш главом климнути ми лако.
“Добро вече”,тихо ћеш ми рећи.
“Добро вече, miss”, и ја ћу тако.
Ништа срца неће нам ганути,
душе биће смирене одвише –
ко изгори – не може планути,
ко љубљаше, тај не љуби више.
