Када се женио Јован Јовановић Змај са Евросинијом, којој је тепао Ружа, три дана Нови Сад није ока склопио. То се збило на Светог Саву 1862. године. Певало се и играло на главним улицама, а сватови на челу са старим сватом Јаковом Игњатовићем, су за собом вукли шерпе и лонце који су лупали по калдрми, како би били сигурни да баш нико не склопи оком.
Као доказ, остао је и рачун од 207 форинти, исписан Змајевом руком, на којем пише да се попило 155 холби (три четвртине литре) вина, 146 холби пива, 60 холби бермета, 27 лимунада, 76 кафа те је попушено 25 кабанос и 60 обичних цигара.
Када је Змај Ружу запросио имао је 28 година, а Ружа само 17. Била је кћи Павла Личанина, новосадског трговца и Паулине, рођене Дука. Упознао ју је док је бдела крај болесничке постеље његове сестре и заљубио се у њу. Еуфросини Ружи Личанин Змај је посветио своје најлепше песме. Оне љубавне, пуне полета и среће, нажалост, замениле су елегичне ноте…
Змај је своју збирку песама “Ђулићи” почео писати одмах пошто је упознао Ружу. Дао јој је име по турској речи за ружу – gul одн. ђул. Збирку је заокружио љубавним песмама и срећним нотама када му се родио први син. У овом дневнику заљубљеног песника једна од најлепших песама посвећених Ружи односи се управо на име које јој је наденуо Змај.
Кажи ми, кажи,
Како да те зовем;
Кажи ми, какво
име да ти дам, –
Хоћу ли рећи:
„Дико“, или „снаго“,
Или ћу „лане“,
или „моје благо“;
Хоћу ли „душо“,
Или „моје драго“ –
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа;
Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.
Но, њихова срећа није потрајала… Све је почело са губитком четворо деце, Мирка, Тијане, Саве и Југа, а затим је 1872. од туберколозе умрла и његова највећа инспирација, супруга Ружа. Она је сахрањена на православном гробљу, где и данас стоји споменик који су јој подигли захвални грађани, а „Ружина улица“, која се налази уз гробље је у њену част. Након трагичних догађаја, Змај се са ћерком Смиљаном, последњим плодом радости са Ружом, сели у Футог.
“Пођем, клецнем, идем, застајавам, шеталицу сату задржавам… Јурим, бежим, ка очајник клети, зборим речи, речи без памети: не сме нам умрети!”
Овим стиховима почиње једна од најпотреснијих песама Јована Јовановића Змаја, настала услед породичне трагедије.
Баш због несреће која га је снашла Змај пише низ елегичних песама објављених под заједничким називом Ђулићи увеоци. У Ђулићима увеоцима опевани су болест и смрт вољене жене, као и смрт осталих песникових милих и драгих: деце, родитеља, сестре, рођака и пријатеља. Многи критичари сматрају да су песме “Ђулића увеока” лепше и јаче по осећању.
Пођем, клецнем, идем, застајавам,
Шеталицу сату задржавам;
Јурим, бежим, кâ очајник клети:
Зборим речи, речи без памети:
„Не сме нам умрети!“
Вичем Богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!
Анђелима: Ви јој срца знате!
Вичем земљи: Она није за те!
Ниоткуда нема ми одјека, —
Вичем себи: Зар јој немаш лека!…
Идем, станем, кâ очајник клети,
Опет зборим речи без памети:
„Не сме нам умрети!“
Идем, станем, па ми клоне глава
Над колевком, где нам чедо спава.
Чедо с’ буди, па ме гледа немо;
Гледамо се, па се заплачемо;
Па и њему, кâ очајник клети,
Зборим речи, речи без памети:
„Не сме нам умрети!“
