Стеван Раичковић (Нересница код Кучева, 5. јул 1928 — Београд, 6. мај 2007) српски песник, преводилац, есејист, академик и језичко – мисаони виртуоз на посебан начин умео је да своју љубав и патњу преточи у најтананије речи и стихове.
Објавио је око двадесетак збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја… Превео је и Шекспирове сонете и “Десет љубавних сонета” Франческа Петрарке. Превођен је на више језика. Избори из Раичковићеве поезије објављени су на руском, словачком, бугарском, ческом, пољском, мађарском, македонском, словеначком језику и тд.
У својој поезији славио је природу као сликовиту и звучну поезију, певао и приповедао о необичним људима, животињама, птицама… у песничком свету усамљености, тишине и хармоније. Али, како сам каже, природа је у његовим песмама ‘само материјални оквир за оне суштине које сам намеравао да изразим’. Тако и иза поетског оквира песме треба тражити њено мисаоно и лирско језгро. У једној од његових најлепших песама “У мојој глави станујеш” природа је употребљена за исказивање љубави и најлепших осећања које је гајио према својој рано преминулој супрузи Бојани.
“У мојој глави станујеш: ту ти је
Соба и мали балкон с ког пуца
Видик на моје мисли најтананије.
Понекад слушаш како ми закуца
Срце ко живи лептир из кутије.
Ја ти одшкринем врата: низ басамаке
Силазиш у врт за ког нико не зна.
На поветарцу лебдиш попут сламке.
(Док за то време, можда: неопрезна
Стојиш на неком рубу, испред замке…)
Некад (у мојој глави док баш скачеш
У морску пену, испод сунца, гола)
спазим те како по киши прескачеш
Барице и сва у блату до пола
Журиш на посао с лицем ко да плачеш.
Пролази дан за даном и сва свота
Времена твог се по два пута збира:
Па пола око мога клупка мота.
Видим са твога лица пуног мира
Да не знаш како живиш два живота.
У мојој глави станујеш и дубиш
Црне и беле ходнике за моје
Мисли: како ми бежиш ил ме љубиш?
Ван тебе друге мисли не постоје.
Само док спавам ти се некуд губиш.”
Стеван Раичковић био је и остао један од највећих српских песника. У нашој савременој литератури мало је песника чија је поезија примљена у тако широком кругу читалаца као што је то поезија Стевана Раичковића. Критичари су већ одавно Раичковићеву лирику сврстали међу најблиставије врхове српског песништва.
