Сахрањивање српских војника у Плаву гробницу: По доласку на Крф масовно су умирали од тифуса, глади и исцрпљености

0
1631

На данашњи дан 23. јануар 1916. у Крфском каналу је у Првом светском рату почело сахрањивање српских војника у “Плаву гробницу”. После натчовечанских напора у албанским гудурама и додатне голготе од 160 километара пешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености.

Како није било довољно места на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да се сахрањују у море. Према званичним али непотпуним подацима, јер сви умрли нису евидентирани, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра. Сви наши бродови који туда пролазе заустављају се и одају им почаст.

Pročitajte i  Непроцењиво благо Србије пронађено на дну језера. Потопљени дворови Јелене Анжујске причају скривану истину

Као сведок масовног умирања на острву Виду, Милутин Бојић написао је своју најупечатљивију песму Плава гробница, која представља својеврсну творевину Бојићевог надахнућа и неизбрисиво сведочанство ужаса који су доживели српски војници.

Плава гробница

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, к’о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Pročitajte i  SAMO TREĆINA BRAKOVA U SRBIJI SMATRA SE SREĆNIM: Terapeut Zoran Milivojević otkriva na šta konkretno treba da obratimo pažnju kad biramo partnera sa kojim želimo brak

Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна пантомима?

То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје

Завите црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к’о пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ недра земље и небесног свода.

Pročitajte i  Домаћи ликер од јагода: Дамско пиће које осваја неодољивом аромом

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим

без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом.

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име