Narodni pevači su bili daroviti pojedinci, sposobni da kroz usmena ostvarenja izraze težnje srpskog narodnog duha, ali i otrgnu iz zaborava mnoge istorijske podatke. Zahvaljujući njima, mi danas imamo mnogo jasniji doživljaj minulih vremena.

Mnoge srpske narodne pesme su svoj konačni oblik dobile posle dugotrajnog usmenog prenošenja sa kolena na koleno. Naravno, postojale su brojne varijante pesama koje su paralelno postojale sve dok ih neko ne bi zapisao. Najpoznatiji sakupljač epskih i lirskih narodnih pesama bio je Vuk Karadžić, ali treba pomenuti i Vuka Vrčevića, kao i popa Vuka iz Risna.

Mnogi usmeni kazivači su bili slepi, pesme su često kazivali uz gusle. Prenosili su narodnu usmenu tradiciju do Vukovog vremena kada je zabeležena. Osim toga neki od njih su po ugledu na tradicionalne epske pesme spevali u desetercu pesme koje su opisivale događaje tog vremena, kao što su “Početak bune protiv dahija” i bitke Prvog i Drugog srpskog ustanka.

Slepi Filip Višnjić, hajduk Tešan Podrugović, starac Milija, slepica Jeca, Slepica iz Grgurevaca, starac Raško, Stojan Hajduk, slepa Živana i slepa Stepanija, samo su neki od tvoraca tog našeg bezmernog narodnog blaga… Tematski, njihovo opevanje seže još od herojskih vremena svetih Nemanjića pa sve do srpskih ustanaka u XIX veku.

Tešan Podrugović (umro oko 1820) bio je najizrazitiji primer pevača koji ne stvara nove pesme, već samo pravi redakcije postojećih. Vuk ga je više cenio od svih svojih pevača. Za njega je on bio ideal narodnog pevača. Kao njegovu glavnu vrlinu istakao je da je pesme “razumevao i osećao” i da ih je znao lepo i “po redu” kazivati. Najveću pohvalu odao mu je tvrdnjom da bi on i “najgoru pesmu”, kad je čuje, “posle nekoliko dana kazao onako lepo po redu, kao što su i ostale njegove pesme”. Tešan rado peva o sjaju i veličini našega srednjeg veka, on voli velelepne povorke, sjajna gospodska odela i blesak zlata. Njegovi junaci odlikuju se ne samo hrabrošću nego i lepotom stasa, sjajem izgleda i odela, gospodstvenim držanjem i postupcima, ponekad i viteškom uglednošću. Velelepnost njegovih istorijskih vizija često je osenčena i ublažena humorom. Tešan je nesumnjivo najizrazitiji humorista među Vukovim pevačima i pripovedačima. Od njega je Vuk zabeležio dvadesetak pesama (Ženidba Dušanova, Marko Kraljević i Musa Kesedžija, Marko Kraljević i Ljutica Bogdan, Marko Kraljević poznaje očinu sablju, Marko Kraljević i Arapin, Car Lazar i carica Milica, Novak i Radivoj prodaju Grujicu, Senjanin Tadija i dr.) i jednu od najneobičnijih i najboljih naši pripovedaka Međedović.

Drugi Vukov pevač, Starac Milija (umro posle 1822), u pristupu tradicionalnim epskim temama pokazao je najviše samosvojnosti. Od njega je Vuk zabeležio samo četiri pesme, ali su među njima dve najduže pesme njegove zbirke: Ženidba Maksima Crnojevića i Banović Strahinja. Pevač sa smislom za široke epske kompozicije i za dramatične situacije i sukobe, Milija je više nego drugi Vukovi pevači umeo zagledati u dušu svojih junaka. On je među njima najviše psiholog.

Pročitajte i  Bezbedna kupovina: JKP Gradske pijace sprovode sve propisane mere protiv širenja korone, a građani i prodavci ih poštuju

Milijin zemljak Starac Raško (oba su rodom iz Kolašina) pevač je sasvim drukčijeg profila. On je pokazao najviše smisla za istoriju, za duhovnu kulturu srednjeg veka, a i za tamna folklorna predanja. U nizu pesama peva o opadanju i propasti srpskog carstva (Uroš i Mrnjavčevići, Zidanje Ravanice, Margita devojka i vojvoda Rajko i dr.). U mnogim pesmama ispoljio je sklonost prema legendama i čudima, što je naročito primetno u pesmi Zidanje Skadra, koja je najlepša među onima što su od njega zabeležene.

Posebnu skupinu među Vukovim pevačima čine slepe žene. Kod njih se može uočiti pojačana emocionalnost, saosećanje prema stradanjima i stradalnicima, lirska mekoća, smisao za događaje iz porodičnog života i za porodične odnose. Dok su pevači najvećma iz brdskih krajeva Crne Gore i Hercegovine, pevačice su iz ravničarskih predela severne Srbije i Srema. Među njima je najbolja Slepa Živana (umrla 1828), pesnik porodične ljubavi, prijateljstva i muške lepote. Među pesmama koje su od nje zabeležene najpoznatije su: Vojvoda Kajica, Nahod Momir i Ivo Senković i aga od Ribnika. Živana je podučavala i druge žene pevačkom zanatu. Njena učenica bila je Slepa Jeca, od koje je Vuk dobio jednu od najlepših pesama svoje zbirke, Smrt vojvode Prijezde. Od ostalih žena pevača izdvaja se anonimna Slepica iz Grgurevaca od koje je Vuk, preko Lukijana Mušickog, dobio šest pesama, među kojima dve antologijske vrednosti, Kosovka devojka i Marko Kraljević ukida svadbarinu, obe o zlosretnoj sudbini zaručnica, i dve kosovske pesme karakteristične po religioznoj interpretaciji događaja, Propast carstva srpskoga i Obretenije glave kneza Lazara.

Posebno mesto među Vukovim pevačima zauzima Filip Višnjić (1767-1834). On je ne samo redaktor starih nego i tvorac, “spjevalac, novih pesma. Od njega potiče klasična Smrt Marka Kraljevića ali i niz pesma “od Karađorđina vremena” koje je sam ispevao i koje čine poslednje, ustaničko pevanje narodnog eposa. Rođen u Semberiji, oslepevši kao dete od boginja, Višnjić je postao profesionalni pevač. Godine 1809. prešao je u Srbiju a posle propasti ustanka prebegao je u Srem, gde je ostao do smrti. U manastiru Šišatovcu bivao je gost kod tada vodećeg srpskog pesnika Lukijana Mušickog. Jednom od tih susreta srpskog Homera i srpskog Horacija drugujemo nekoliko podatak o Višnjićevom životu i radu. Mušickom je kazivao kako je stvarao svoje pesme: pitao je ratnike, kada su se vraćali s bojišta, “ko je predvodio”, gde su se tukli, “ko je poginuo, protiv koga su pošli”. Višnjićeva ustanička epika stvarana je u vatri ustaničkih zbivanja, po logorima na drinskom bojištu, neposredno posle bitaka ili manjih grupnih okršaja, a pesme o početku ustanka i o ranijim bojevima na osnovu pričanja neposrednih učesnika. Polazeći od toga Višnjićeve ustaničke pesme možemo podeliti u dve skupine: u prvu idu pesme o događajima pre njegovog dolaska u Srbiju a u drugu – pesme o događajima kojima je sam pesnik bio svedok. Umetnički su upečatljivije pesme iz prve skupine, a pre svega Početak bune protiv dahija i prvi deo Boja na Mišaru, dok se iz druge skupine izdvaja prekrasna pesma Knez Ivan Knežević.

Višnjićeve ustaničke pesme pružaju celovitu sliku epohe, s jasno uočenim osnovnim pravcima kretanja, snažno izdvojenim pokretačima i nosiocima događaja i mnoštvom pojedinosti iz svakodnevnog života. Tim pesmama često smeta hroničarska razvučenost, gomilanje činjenične građe, jednoličnost naracije, ali za uzvrat u njima se oseća pesnikova neposredna prisutnost, njegov lični odnos prema događajima i ličnostima te neka gotovo žurnalistička aktuelnost i živost.

Pročitajte i  Za čisto i zeleno Valjevo: Pridružite se velikoj akcija pošumljavanja na planini Magleš!

Najveći je Višnjićev domet u velikoj pesmi “Početak bune protiv dahija”, koja predstavlja osnovicu njegove ustaničke epopeje. Predistorija bune počinje na Kosovu propašću srpskog carstva i političkim zaveštanjem koje car Murat na samrti daje Turcima kako da vladaju porobljenom rajom, a njena se istorija završava u znaku Karađorđeve političke vizije o produžetku oslobodilačke borbe u drugim krajevima. Od drugih pevača Višnjić se razlikuje i svojim shvatanjem istorije. Protagonisti zbivanja kod njega nisu samo pojedinci, epski junaci, nego ceo narod, “sirotinja raja koja globe davati ne može”. U Početku bune i u ostalim pesmama oseća se neodoljivost narodne snage, nezadrživost prevratničkog, revolucionarnog zamaha, koji kao vihor ruši sve prepreke pred sobom. Tim snažnim revolucionarnim poletom Višnjić je najbliži Njegošu, s kojim ga inače vezuje niz zajedničkih crta. Iako je stvarao u tradicionalnim okvirima narodne epike i služio se često standardnim klišeima i formulama, Višnjić je u mnogome prerastao te okvire i u najboljim svojim trenucima dao epiku novog tipa, ustaničku, revolucionarnu pesmu. On stoji na prelazu između kolektivnog i individualnog stvaralaštva, između narodne pesme i Njegoša.

Pročitajte i  Srbin živeo 130 godina: Imao je PET ŽENA, a svakog jutra radio je ISTU STVAR

I danas postoje narodni pevači koji po ugledu na slavne pretke opevaju događaje novijih vremena. Gusle kao narodni instrument nisu zamrle, već i dalje “govore”

Izvor: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti/rastko.rs, Carsa

OPANAK

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime