Народни певачи су били даровити појединци, способни да кроз усмена остварења изразе тежње српског народног духа, али и отргну из заборава многе историјске податке. Захваљујући њима, ми данас имамо много јаснији доживљај минулих времена.

Многе српске народне песме су свој коначни облик добиле после дуготрајног усменог преношења са колена на колено. Наравно, постојале су бројне варијанте песама које су паралелно постојале све док их неко не би записао. Најпознатији сакупљач епских и лирских народних песама био је Вук Караџић, али треба поменути и Вука Врчевића, као и попа Вука из Рисна.

Многи усмени казивачи су били слепи, песме су често казивали уз гусле. Преносили су народну усмену традицију до Вуковог времена када је забележена. Осим тога неки од њих су по угледу на традиционалне епске песме спевали у десетерцу песме које су описивале догађаје тог времена, као што су “Почетак буне против дахија” и битке Првог и Другог српског устанка.

Слепи Филип Вишњић, хајдук Тешан Подруговић, старац Милија, слепица Јеца, Слепица из Гргуреваца, старац Рашко, Стојан Хајдук, слепа Живана и слепа Степанија, само су неки од твораца тог нашег безмерног народног блага… Тематски, њихово опевање сеже још од херојских времена светих Немањића па све до српских устанака у XIX веку.

Тешан Подруговић (умро око 1820) био је најизразитији пример певача који не ствара нове песме, већ само прави редакције постојећих. Вук га је више ценио од свих својих певача. За њега је он био идеал народног певача. Као његову главну врлину истакао је да је песме “разумевао и осећао” и да их је знао лепо и “по реду” казивати. Највећу похвалу одао му је тврдњом да би он и “најгору песму”, кад је чује, “после неколико дана казао онако лепо по реду, као што су и остале његове песме”. Тешан радо пева о сјају и величини нашега средњег века, он воли велелепне поворке, сјајна господска одела и блесак злата. Његови јунаци одликују се не само храброшћу него и лепотом стаса, сјајем изгледа и одела, господственим држањем и поступцима, понекад и витешком угледношћу. Велелепност његових историјских визија често је осенчена и ублажена хумором. Тешан је несумњиво најизразитији хумориста међу Вуковим певачима и приповедачима. Од њега је Вук забележио двадесетак песама (Женидба Душанова, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и Арапин, Цар Лазар и царица Милица, Новак и Радивој продају Грујицу, Сењанин Тадија и др.) и једну од најнеобичнијих и најбољих наши приповедака Међедовић.

Други Вуков певач, Старац Милија (умро после 1822), у приступу традиционалним епским темама показао је највише самосвојности. Од њега је Вук забележио само четири песме, али су међу њима две најдуже песме његове збирке: Женидба Максима Црнојевића и Бановић Страхиња. Певач са смислом за широке епске композиције и за драматичне ситуације и сукобе, Милија је више него други Вукови певачи умео загледати у душу својих јунака. Он је међу њима највише психолог.

Pročitajte i  Српски динар старији је него што можете и да претпоставите: Ево када је настао и како се користио код нас

Милијин земљак Старац Рашко (оба су родом из Колашина) певач је сасвим друкчијег профила. Он је показао највише смисла за историју, за духовну културу средњег века, а и за тамна фолклорна предања. У низу песама пева о опадању и пропасти српског царства (Урош и Мрњавчевићи, Зидање Раванице, Маргита девојка и војвода Рајко и др.). У многим песмама испољио је склоност према легендама и чудима, што је нарочито приметно у песми Зидање Скадра, која је најлепша међу онима што су од њега забележене.

Посебну скупину међу Вуковим певачима чине слепе жене. Код њих се може уочити појачана емоционалност, саосећање према страдањима и страдалницима, лирска мекоћа, смисао за догађаје из породичног живота и за породичне односе. Док су певачи највећма из брдских крајева Црне Горе и Херцеговине, певачице су из равничарских предела северне Србије и Срема. Међу њима је најбоља Слепа Живана (умрла 1828), песник породичне љубави, пријатељства и мушке лепоте. Међу песмама које су од ње забележене најпознатије су: Војвода Кајица, Наход Момир и Иво Сенковић и ага од Рибника. Живана је подучавала и друге жене певачком занату. Њена ученица била је Слепа Јеца, од које је Вук добио једну од најлепших песама своје збирке, Смрт војводе Пријезде. Од осталих жена певача издваја се анонимна Слепица из Гргуреваца од које је Вук, преко Лукијана Мушицког, добио шест песама, међу којима две антологијске вредности, Косовка девојка и Марко Краљевић укида свадбарину, обе о злосретној судбини заручница, и две косовске песме карактеристичне по религиозној интерпретацији догађаја, Пропаст царства српскога и Обретеније главе кнеза Лазара.

Посебно место међу Вуковим певачима заузима Филип Вишњић (1767-1834). Он је не само редактор старих него и творац, “спјевалац, нових песма. Од њега потиче класична Смрт Марка Краљевића али и низ песма “од Карађорђина времена” које је сам испевао и које чине последње, устаничко певање народног епоса. Рођен у Семберији, ослепевши као дете од богиња, Вишњић је постао професионални певач. Године 1809. прешао је у Србију а после пропасти устанка пребегао је у Срем, где је остао до смрти. У манастиру Шишатовцу бивао је гост код тада водећег српског песника Лукијана Мушицког. Једном од тих сусрета српског Хомера и српског Хорација другујемо неколико податак о Вишњићевом животу и раду. Мушицком је казивао како је стварао своје песме: питао је ратнике, када су се враћали с бојишта, “ко је предводио”, где су се тукли, “ко је погинуо, против кога су пошли”. Вишњићева устаничка епика стварана је у ватри устаничких збивања, по логорима на дринском бојишту, непосредно после битака или мањих групних окршаја, а песме о почетку устанка и о ранијим бојевима на основу причања непосредних учесника. Полазећи од тога Вишњићеве устаничке песме можемо поделити у две скупине: у прву иду песме о догађајима пре његовог доласка у Србију а у другу – песме о догађајима којима је сам песник био сведок. Уметнички су упечатљивије песме из прве скупине, а пре свега Почетак буне против дахија и први део Боја на Мишару, док се из друге скупине издваја прекрасна песма Кнез Иван Кнежевић.

Вишњићеве устаничке песме пружају целовиту слику епохе, с јасно уоченим основним правцима кретања, снажно издвојеним покретачима и носиоцима догађаја и мноштвом појединости из свакодневног живота. Тим песмама често смета хроничарска развученост, гомилање чињеничне грађе, једноличност нарације, али за узврат у њима се осећа песникова непосредна присутност, његов лични однос према догађајима и личностима те нека готово журналистичка актуелност и живост.

Pročitajte i  Храм руске војске отворен на Дан победе: Погледајте како изгледа најраскошније православно здање

Највећи је Вишњићев домет у великој песми “Почетак буне против дахија”, која представља основицу његове устаничке епопеје. Предисторија буне почиње на Косову пропашћу српског царства и политичким завештањем које цар Мурат на самрти даје Турцима како да владају поробљеном рајом, а њена се историја завршава у знаку Карађорђеве политичке визије о продужетку ослободилачке борбе у другим крајевима. Од других певача Вишњић се разликује и својим схватањем историје. Протагонисти збивања код њега нису само појединци, епски јунаци, него цео народ, “сиротиња раја која глобе давати не може”. У Почетку буне и у осталим песмама осећа се неодољивост народне снаге, незадрживост превратничког, револуционарног замаха, који као вихор руши све препреке пред собом. Тим снажним револуционарним полетом Вишњић је најближи Његошу, с којим га иначе везује низ заједничких црта. Иако је стварао у традиционалним оквирима народне епике и служио се често стандардним клишеима и формулама, Вишњић је у многоме прерастао те оквире и у најбољим својим тренуцима дао епику новог типа, устаничку, револуционарну песму. Он стоји на прелазу између колективног и индивидуалног стваралаштва, између народне песме и Његоша.

Pročitajte i  Научник светског гласа, кога смо заборавили: За Американце је НАЈВЕЋИ, Швеђани би му дали Нобела, а у свом родном граду нема ни улицу

И данас постоје народни певачи који по угледу на славне претке опевају догађаје новијих времена. Гусле као народни инструмент нису замрле, већ и даље “говоре”

Извор: Јован Деретић, Кратка историја српске књижевности/rastko.rs, Царса

ОПАНАК

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име