Мало ко зна да се један од најлепших видиковаца у Србији, видиковац Молитва са кога се пружа невероватан поглед на кањон Увца, заправо налази на приватном поседу домаћина Бајра Муховића.
Како Бајро каже, само вода из реке није његова, а све земљиште, укључујући и меандре његова су дедовина.
Преко Бајровог земљишта у време туристичког периода прође више од стотину људи. И док би неко наплаћивао прилаз најлепшем видиковцу у Србији, Бајрова врата увек су отворена за све љубитеље природе, госте и туристе широм света.
Поштени Бајро и његова жена Нафија, не само да никада никоме динар нису узимали, већ су увек спремни да госте дочекају са оним што имају. Како каже овај добри човек, поред куће му нико није прошао жедан или гладан.
– Лопатом сам ручно разгрнуо 1.100 метара овог прилазног пута. Осам дана сам радио и платио рођака да ми трактором наспе пут, то је била чиста ледина. И хајде, нека иде народ, увек ми је драго видети и угостити човека, али, рецимо, пре четири године нека киша је падала данима, дође овде 40 џипова, потону читав пут. Па изнова поправљај. Те године деца нису могла колима да се врате кући, него сам морао коњима да их извлачим уз ливаду. Опет кажем само да смо здраво и да смо добри људи, то је најважније – рекао је једном приликом Бајро за Блиц.
Веће богатство од било каквог новца за њега су лепа реч и хвала.
“Богатији сам да људе имам као пријатеље”, каже Бајро.
И док преко лета стотине људи свакога дана пролазе поред његове куће и кроз двориште, зими све замре. Бајро и Нафија једини су становници овог дела Пештера. Зиму су осућени да претерају сами, одсечени снегом и ледом од остатка света. Само загрижени авантуристи усуђују се да овај крај посете у време кад температура иде и до -38. Путеви су непроходни, предели дивљи, а клима сурова. Белоглави супови и мало стоке коју држе једино су њихово друштво.
Белоглави супови су му прве и једине комшије.
„Свако их јутро видим. И свако их вече видим. И они су ми као неки прогнозери. Кад почну да се вију знам, спрема се неко невреме“, прича Бајро и додаје да би многи позавидели белоглавим суповима.
„Он има своје, ја имам моје. Он има крила. Ја имам мисао. Жеље су једно, а стварност је друго. Ето. Мора се човек задовољити оним што јесте и како јесте. Овде је зима шест месеци. И ваља ту зиму издржати и ту зиму савладати. Кад нам неко дође на посело, дође, ако не дође ту смо сами .“
„Оно са чим би се свако похвалио, је да имам здраву породицу. Без разлике кол’ко друго да имам или немам, није ми битно. Предност ми је породица”, објашњава Бајро, а на наше питање која је његова животна филозофија одговара:
„Да никад не треба човек пред падом да поклекне, а кад има да се уздигне.“
Бајро и његова жена Нафија већ годинама се баве сточарством и живе само од свог рада. У осами, одрицању и борби са суровом климом, Бајро и Нафија стекли су посебну врсту мудрости и племенитости, те ће вас, поред домаће и преукусне хране, увек дочекати и испратити топлим и мудрим речима.
Аутор: Опанак
