Velika ljubav “ukletog pesnika”: Svoju izabranicu Dis je voleo do poslednjeg daha

0
1273

Fejsbuk stranica “Ljubavna šetnja Beogradom” obradovala nas je pričom o velikoj ljubavi jednog od naših najboljih pesnika Valdislava Petkovića Disa.

Post prenosimo u celosti-

Ljubavna priča sredom❤️

Rasejani pesnik čupavih brkova imao je kratak, ali buran život, kao i mnogi drugi pripadnici njegove “izgubljene” generacije.

U životu su ga pratili neuspesi i porazi, pa je i tematika njegovih pesama proizašla iz takvog života. On je stvarao za sebe, nije mario za kritike, već ih je stoički podnosio i verovao da će ga pesme nadživeti. Tako je i bilo.

Od rođenja bolešljiv i bled, odrastao je u mnogobrojnoj porodici. Učio je škole, ali je malo naučio, čak ni maturu nije položio, ali ga to nije sprečilo da postane učitelj u nekim zabačenim selima. Po prelasku u Beograd dobija posao pisara, a u to vrijeme nastaje i njegov nadimak po kome je prepoznatljiv i koji predstavlja tri srednja slova njegovog imena – VlaDISlav. Najviše vremena je provodio sa svojim najboljim drugom Simom Pandurovićem.

Bio je april 1911. godine kada je na kalemegdanskom šetalištu sreo lepoticu po imenu Hristina, baš onu milu devojku koju je godinama sanjao u svojim pesmama. Vitka devetnaestogodišnjakinja, poštanska službenica, prepoznala je pesnika Disa i već nekoliko dana kasnije pružali su ruku jedno drugome nasred šetališta u Knez Mihailovoj ulici. Mnogo godina kasnije, kada Disa više nije bilo, kada je njegovo telo ležalo negde duboko u Jonskom moru, a duša obitavala uz svoju dragu, Hristina se prisećala tog prvog susreta:

Pročitajte i  10 dužnosti srpskih đaka iz 1910. godine: Deca su se vaspitavala da, pre svega, budu dobri ljudi

“Nije mi se dopao, ali nisam mogla ni da pobegnem. Uđem kod drugarice, a kad izađem, on čeka preko puta kod ‘Čivutske kafane’. Iz kancelarije idem kući zaobilaznim putem, a on se nađe ispred mene – sad vi presudite je li to sudbina ili nešto drugo?”

Iako joj se na prvi pogled možda nije dopao, to je nije sprečilo da se zaljubi i šest mjeseci kasnije stane pred oltar s njim. A venčanje – sasvim neobično.

Venčanje je trebalo da se održi u crkvi svetog Marka u šest ujutru. Pošto su zaboravili prstenje, kum je predložio da se uzme gumica sa kišobrana. Prota nije prihvatio da se održi venčanje na taj način, pa su morali sačekati ispred. Tada je mlada zamolila nepoznatu ženu da joj pozajmi nakratko prsten, samo da se venčaju. Dis je imao 31 godinu, Hristina 19.

Pročitajte i  Jača kosti i čuva zube: Surutka je MELEM za ceo organizam - Evo šta sve leči

Ljubav je cvetala, Dis je Tinku obožavao, a kada su im se rodila deca, Gordana i Mutimir, njegovoj sreći nije bilo kraja.

Porodičnu idilu narušili su dolazeći ratovi. Dis se prvo zatekao na Krfu, a zatim je početkom 1916. godine krenuo za Francusku!”

U to vreme do njega je stigla vest da njegova Tinka sa decom gladuje, jer osam meseci već ne prima novčanu pomoć. Prijatelj koga je zadužio na Krfu da podiže njegovu platu trošio je novac po kafanama, a u Srbiju ni dinara nije slao. Povređen takvim ponašanjem bliskog prijatelja pošao je za Grčku da raščisti tu nepriliku. Pre nego što se ukrcao na brod sa koga nikada nije izašao, javio se Tinki i tom prilikom rekao: “Putujem danas. Da se oprostimo… Ja bih sebe kaznio smrću što sam u ovim prilikama poverovao drugima.”

Istog dana u zoru brod na koji se ukrcao je potonuo, a s njim i pesnik “Utopljenih duša”. Dva dana kasnije izvučeno je telo velikog pesnika. U džepovima su mu nađene naočari i drahma i po. Telo je vraćeno nazad, u plavu grobnicu.

Pročitajte i  Preukusna pita od višanja: Hrskava i sočna, najbolji slatkiš uz kafu i čaj

Kada se rat završio, njegova žena Hristina smatrala je da kao žena srpskog pesnika i kurira Ministarstva prosvete ima pravo na penziju. I dok je čekala da se molbi udovolji, zadesile su je nove tragedije. Njihova kćerka Gordana umrla je od opekotina u požaru izazvanom u slučajnom požaru koji je sama izazvala pokušavajući da potpali vatru u peći.

Mutimir Petković je završio Pravni fakultet godinu dana pred početak Drugog svetskog rata. Rat ga je odveo do Ravne gore, kao rezervni artiljerijski potporučnik. Rat je preživeo i vratio se u Beograd, gde mu se posle rata i jedne sahrane prijatelju na kojoj je bio, gubi svaki trag.

Hristina Tinka Petković živela je do 1968. godine, i mada se udala za Rusa Ivana Morozova, nikad se nije odrekla svog prezimena Petković, koje se nalazi i na njenom nadgrobnom spomeniku, zajedno sa Disovim stihovima iz pesme „Možda spava“.

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime