У српским манастирима пева се једна духовна песмица (потиче од владике Николаја Велимировића): ,,Бог је увек близу, човек је далеко“. За све људе у свету који верују, Бог је близу, за хришћанина, од времена доласка Исуса Христа у свет.
Бог је у човеку; у центру општечовечанског религиозног архетипа нашао се Исус Христос. Узалудан је, илузоран, па и опасан покушај човека рођеног у хришћанском свету да уместо Исуса Христа у центар свога религиозног архетипа ставља Буду, Кришну, Мухамеда.
Овакве покушаје, нарочито учестале у 20. вијеку К.Г. Јунг објашњава неуспјехом институционалне хришћанске цркве на Западу да људима у овом веку пренесе убедљиво, доживљајно и искрено своју веру у Христа. Пошто је ова вера очевидно знатно ослабила, управо код званичних представника хришћанске цркве, празнина која се природно појавила у богочежњивој души човека, почела је да се попуњава сурогатима, најчешће искривљеним представама (склепаним за евроамеричке људе) из великих азијских религија, чија дубина и висина одговара азијским народима – мада се све чешће поставља питање да ли и овим народима одговара њихова сопствена религија, после незадрживог продора западне цивилизације рационалног, екстравертованог карактера – али не и народима западноевропске цивилизације и културе.
Један од последњих великих руских светитеља 20. века, свети Јован Кронштатски поручује: ,,Кад се молиш Оцу, Сину и Светом Духу – Тројичном Богу, не тражи Га ван себе, гледај Га у себи, као Оног који у теби живи, који те сасвим познаје, свег те прожима. Имај у виду да је Бог у теби као Његовој слици и прилици, увек и на сваком месту присутан, ти мислиш посредством Оца, говориш посредством Сина, делујеш кроз Духа Светог“.
До краја очовечена религија, хришћанска, силаском Бога у човека Исуса, захтијева од хишћанског човека двострук напор и двоструку веру: Бог је у човеку, доступан и отворен за човека у сваком тренутку човекове отворености за Њега и, Бог је ван човека, недоступан и несхватљив.
Човек је слободан да прими Бога или да га одбаци. Бог нас зове, призива, позива на гозбу, на безброј начина: у Цркви, на литургији и Евхаристији, у молитви, у природи када њоме шетамо и дивимо се њеним чудима, када слушамо божанску музику Баџа, Хендла, Моцарта, Бетовена, када читамо Књиге света у којима се Бог откривао људима, када заволимо неког човека; Бог нам се некад открива и у сну. Зар је могуће да смо толико глуви и слепи, тупи и незахвални, јер се жалимо да нигде Бога нисмо открили, што би требало онда да значи, да Бога и нема!
Психолошка, али и религијска зрелост човека се огледа у релативно хармоничном споју његових сећања, мишљења и одлуке. Много је сметњи, препрека и невоља с којима се суочава човек свакодневно, када се у њему једнострано развија осећање или мишљење или само воља.
Када је у питању хришћански човек, претјерано развијена осећања воде низу тзв. конфликтних ситуација у свакодневним међуљудским односима, али и могућем фанатизму у вери: када му је интелект хипертрофирао, вера хлади и постаје апстрактна; а када је воља истакнута – хришћанском човеку прети ауторитарно понашање.
Ваља приметити да свети Гргур из Нисе када говори о призиву Богу и одзиву човека, не каже да човек треба да се одазове Богу осећањем или мишљењем, него вољом. Поседовали људи претерано јаку вољу или нормалну, увек ће та и таква воља човекова слободно одлучивати и бити одгвоорна за њихову одлуку.
Извор: Магазин Седмица
