Vladeta Jerotić: Evo kako ponašanje majke i oca utiče na razvoj deteta kao individue

0
4485

Stara je istina da je čovek “dat i zadat”, dat je genetikom i, delimično, prenatalnim dobom. Prema prenatalnim psiholozima, učenje zapravo počinje u prenatalnom dobu, u razvoju, embriona i fetusa. Embrionalni, ali naročito fetalni razvoj deteta u majčinoj utrobi od velikog je značaja za kasniji razvoj individue, pa pozitivni ili negativni uticaji majke (pre svega njenog psihičkog, a i telesnog stanja za vreme čitave trudnoće) odraziće se i na psihičko i na telesno stanje deteta. Idealna je pretpostavka prenatalne psihologije, kao i psihosomatske medicine, da je majka u toku trudnoće bila srećna i radosna žena koja je želela dete i koja ga nosi sa ljubavlju. Uloga muža u ranijim vekovima, sporedna i zanemarena, u savremenom i civilizovanom svetu – zahvaljujući uvidima psihologa i psihoanalitičara u složen mehanizam funkcionisanja celokupnog muškog bića za vreme trudnoće žene – značajna je, nekad i odlučujuća, da li će i kako će žena održati plod i doneti ga zdravog na svet (verovatno da je veći deo spontanih pobačaja psihogeno uslovljen, a moguće da je tako i sa prevremenim i zakasnelim porođajem).
Fetus, jednom rečju, počinje da UČI prilagođavanje svoga telesno-duševno-duhovnog bića opštem majčinom psihičkom i telesnom stanju. Uzbudljiv zaključak prenatalnih psihologa, posle višegodišnjeg izučavanja stanja majke i deteta za vreme trudnoće, glasi: Fetus sve pamti! Kako, svako će se u čudu pitati? Putem ćelijskog (celularnog) pamćenja, odgovaraju naučnici.

Drugo, takođe uzbudljivo otkriće proučavalaca prenatalnog života deteta (psihologa, akušera i ginekologa) glasi: I fetus može da deluje na majku, a ne samo majka na fetalni život deteta! Dakle, ako su ova dosadašnja istraživanja, koja se nastavljaju, tačna, već embrion i fetus nije nikakva “neispisana tabla” (tabula rasa) jer, već od samog početka, donosi sobom složenost (i genetsku) i to u vidu različite jačine genetskog potencijala principa Ja, U ZAMETKU; na ove potencijale (u smislu da je nešto moguće i verovatno) uticaće u pozitivnom/negativnom pravcu već pominjani tok majčine trudnoće odnosno njene (i muževljeve) želje da rodi; a moguće je da majka (i otac) ostanu ambivalentni prema trudnoći, ili čak da ne žele dete (svesno ili nesvesno), a da ga majka ipak donese na svet.
Kada nas veliki pedagog i lekar u 20. veku Marija Montesori (u knjizi Upijajući um) da je svako dete do kraja druge godine (prema nekim drugim istraživanjima do kraja treće godine) “upijajući um”, šta reći o početku “upijanja” doživljaja pozitivnih i negativnih posle izazovnih otrkića prenatalne psihologije?

Pročitajte i  Brojna svedočenja o isceljenjima uljem Svetog Nektarija: Vernici moraju da ispoštuju samo jedan uslov da bi ulje bilo lekovito

Kada pređemo na prve godine života novorođenčeta (najkasnije do kraja treće godine) svima stručnjacima koji se bave ovim dobom malog deteta – naravno ponajviše majci, ali i ocu – treba da je na znanje da sve što je NAUČENO (u detetu) do određenog roka, ostaje u njemu TRAJNO prisutno. Otud sve traume, psihičke i fizičke u ranom uzrastu deteta, ostavljaju psihofizičku strukturu odraslog čoveka zavisnom od pomenutih trauma. Bezbroj psihičkih izopačenosti kod ljudi – sklonih kriminalu, laži, opojnim sredstvima, pa i ubistvu i samoubistvu – imaju svoj koren u potresima u najranijem dobu života, a čuli smo da su slični potresi mogući i za vreme prenatalnog života (neuspeo pokušaj pobačaja, na primer, ili iznenadno napuštanje muškog partnera koga žena voli).

Pročitajte i  Savršeno kremasta susam salata: Idealna za slavsku trpezu, ide baš uz sve

Čitav budući život deteta, odnosno odrasle individue (na mogućem putu pema Ličnosti) – vreme je učenja. U tome učenju i sastoji se ZADATOST čovekovog životnog puta (osim datosti, o čemu je već bilo reči). Čovek je duhovno, intelektualno, emotivno i fizičko biće. U svakom od ovih neophodnih i dragocenih segmenata jedinstvenog ljudskog bića, neophodne su dopune, korekcije, bogaćenja – i to putem učenja.
Značajna knjiga Danijela Golemana Emotivna inteligencija pokazuje nam (i dokazuje) da se i naše emocije kao deo delimično nesvesnog i iracionalnog sloja u našem karakteru mogu (i moraju) ispravljati – učenjem. Pošto su nam emocije, saosećanja, nežnosti i ljubavi, najdragocenije, treba ih (celog života) negovati i to ispravljanjem, obogaćivanjem – opet putem učenja.

Pročitajte i  Beograd, destinacija za ljubitelje umetnosti: Bogatstvo prestonice je u muzejima, crkvama i spomenicima

Sva četiri (ranije pomenuta) segmenta naše celokupne karakterne strukture, trebalo bi usavršavati tokom života, duhovni i emotivni deo napre i najviše. Duhovne zrelosti (ili tačnije, naprekidnog sazrevanja prema nedostižnoj savršenosti – zrelosti) nema bez relativne emotivne zrelosti, pa smo tako upućeni na brižno posmatranje i popravljanje našeg emotivnog života.

Čovek na putu zrelosti

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime