Чак и у 21. веку црвени конац “против урока” на рукама беба, деце и одраслих и даље живи у нашем народу.
Ово празноверје многи сматрају некаквом амајлијом која може да нас заштити од урока и враџбина, a појавиле су се чак и наруквице са привеском направљене од црвеног конца.
Међутим, Владика Николај Велимировић осудио је ношење црвеног конца као најгоре сујеверје које ономе ко га носи може донети више штете него некакве заштите. Ево шта је рекао:
„Бог помог’о! Овде се ради о сујеверју – вера у слепи случај. Дакле, у питању је паганизам! Данашњи хришћани су свели своју веру на папир – крштеницу! А својим поступцима и оваквим подухватима сведоче да су далеко од истине по
Јеванђељу и да траже помоћ од себи непознатих сила.
Враг се досетио како да скине са врата крштеник – крсно знамење (крст часни) и замени црвеним концем, попут амајлије, као какве заштите против урока! Од 100% новорођене деце, отприлике 95% носи, одлуком својих родитеља, до крштења „црвени белег“ илити кончић, а то је, наводно, заштита деце.
Права заштита је, заправо, једино могућа, када свештено лице прочита молитву знамења по рођењу првог и осмог дана, уједно и благословеном водом, принова тј. дете, се окупа и припрема по навршењу од 40 дана за крштење, а мајци детета молитвом у припрати храма чита молитва Очишћења нечистоте по порођају.
У пракси новозаветне црквене историје истог дана дете треба да се крсти. Међутим, ретко ко поштује то правила по истеку од 40 дана, него хиљаду препрека, искоче, да тако кажемо, а то је чиста умотворина баба које проричу, заповедају, гледају у судбину и измишљају ствари. На жалост народ њих више слуша него Бога и Цркву. Дешава се да је најчешће преступна година, па не ваља да се крсти те године, онда кум сад не може или живи у иностранству, па кад дође онда тек дете да се крсти. Онда је неко у фамилији умро, па не ваља, и тако даље.
Све ово време ишчекивања за крштење детета они верују да дете штити црвени конац. То је, као што видите, пропаст, како се плитко размишља.
Огромно незнање и велики мрак је покрио душу нашег српског народа.
Моја маленкост обавезно изгрди на крштењу родитеље и кума кад угледам на руци детета црвени конац и да су се усудили да са тим концем црвеним се поносе кад дођу у манастир на крштење и претрпе срамоту кад маказицама одсечем, бацим на под и згазим конац, пре него почнем свету тајну крштења.“
