Pesnik Vojislav Ilić bio je oženjen Tijanom, ćerkom Đure Jakšića. Kad je ona umrla, upustio se u vezu s njenom sestrom, što je naišlo na zgražavanje.
Vojislavov otac – ugledni pesnik, političar, ministar i član Državnog saveta Jovan Ilić imao je četiri sina, takođe pesnika: Milutina, Dragutina, Vojislava i Žarka. Svakako je najtalentovaniji i najuspešniji bio Vojislav: rođen 1862. Školu je napustio, ali je aktivno učestvovao u književnom i političkom životu studentske omladine, ali ispite nije polagao.
Dom Ilićevih nalazio se u Beogradu, u današnjoj Dalmatinskoj ulici. Ta kuća bila je poput univerziteta kroz koji su dan i noć defilovali najveći književnici Srbije Ilićevog vremena.
Nekoliko godina posle smrti Đure Jakšića njegova udovica s decom doselila se preko puta Ilića. Vojislavljeva sestra Milica i Đurina ćerka Tijana družile su se i međusobno posećivale, pa se mladi pesnik i zaljubio u Tijanu. Venčali su se 1883, dobili ćerku i sina, a taj period u Vojislavljevom životu obeležen je i pesničkim uspesima. Ali dve godine kasnije umire mu sin, za njim i žena, a nedugo zatim i ćerka. Vojislav ostaje sam.
Uz njega je samo Tijanina mlađa sestra, osamnaestogodišnja Mileva –
Njen portret nije sačuvan, ostao je samo zapis: „Milevica, kako joj je otac Đura tepao, razlikovala se od ostale njegove dece, i bila mu je najsličnija: obrazovana, nadarena, umešna, zanimljiva, slobodnih shvatanja. Rečju, u svoje vreme neshvaćena žena i, kako su ocenile mnogo decenija kasnije beogradske Novosti – „da je danas živa, bila bi najveća feministkinja“. Nušić je malo direktniji, kaže da je Mileva Jakšić bila „devojče žarkih očiju, tople krvi, bujno i lakomisleno“. Prema opštem sudu književnih kritičara, nijedna druga žena nije Vojislava nadahnula na tako snažno i plodno pisanje.
Ali njihova veza naišla je na opšte zgražavanje. Čaršija se sablažnjavala, a Milevin brat, zanatlija, dolazio je na pesnikov prag i pretio mu čekićem. Da bi se sklonila, Mileva piše molbu ministru prosvete „da je postave za učiteljicu ma u kojoj školi u Srbiji, samo što dalje od Beograda“.
Tragedija ljubavnog para uslediće vrlo brzo –
Ministar ne odgovara, pa zaljubljeni par prelazi u Austrougarsku. Nekoliko meseci žive u Petrovaradinu i Sremskoj Kamenici, ali Vojislav se tu, prema sećanju Branislava Nušića, koji je s njim drugovao, „osećao umornim i od proganjanja i od ljubavi“.
Par se pognutih glava vratio u Beograd. Njihova ljubav bila je otrovana. Mileva je dobila posao u Varvarinu, a pesnik se odao boemskom životu. Sledeće, 1888. godine, Vojislavljev otac, kojeg je ona volela kao rođenog, nagovorio ju je da se uda za jednog mnogo starijeg i uz to bolesnog učitelja. U isto vreme, da bi sina izbavio iz kafane, ženi ga ćerkom jednog svog prijatelja.
Odmah posle venčanja Mileva se teško razbolela. Opet traži premeštaj, ovog puta da pobegne od nevoljenog muža, ali je smrt bila brža. Umrla je u 21. godini. Vojislav Ilić umro je šest godina kasnije. Živeo je 32 godine.
Branislav Nušić je zapisao da je Mileva Jakšić bila „devojče žarkih očiju, tople krvi, bujno i lakomisleno“. Prema opštem sudu književnih kritičara, nijedna druga žena nije Vojislava nadahnula na tako snažno i plodno pisanje.
