Војвода Миленко Стојковић: Jунак који се истакао у Сечи кнезова направио је први харем у Србији

0
2106

Војвода Миленко Стојковић, један од најконтроверзнијих вођа Првог српског устанка, осим по јунашту упамћен и као оснивач првог српског харема који се налазио у Поречу, заливу на путу од Доњег Милановца ка Ђердапској клисури. Рођен је 1769. на обали Дунава, у селу Кличевцу, у Пожаревачкој нахији, од оца Стојка и мајке Стеване. Писменост и умеће терзијског (кројачког) заната стекао у манастиру Нимнику. Као имућни домаћин постао је вођа устаника у својој нахији, а када су у лето 1804. српске и турске царске власти донеле одлуку да погубе одметнуте београдске дахије, због чијег зулума и сече кнезова је дошло до народног бунта, Стојковић је одређен да изврши пресуду. Са групом од педесетак момака отишао је на Аду Кале (острво-град на Дунаву, потопљено 1971. приликом изградње ХЕ „Ђердап“) где су се дахије склониле, приморао управника града да му ода куће у којима се крију, а онда их током ноћи посекао сву четворицу за шта је богато награђен новцем и скупоценим даровима.

Острво Ада Кале

Када му је уочи битке на Иванковцу 18. августа 1805. Хафиз-паша нишки поручио да му се склони с пута, Миленко му је одговорио: “Рђа био ако ти се уклонио!” Сачекао га је са својим буљубашом (касније војводом) Петром Добрњцем и до ногу потукао. Када су 1807. Срби свом снагом ударили на Турке, Миленко је заузео Пореч на Дунаву где се потом и преселио. Али не због војевања, већ због сладострашћа.
Поред живе венчане жене неку врсту харема зачео је још у родном Кличевцу, а чим је освојио турско утврђење у Раму из харема команданта града заробио је неколико жена и повео их са собом у Пореч. Коначно попуњавање харема уследило је након српског освајања Београда крајем 1806. године када је погинуло много Турака, а велики број Туркиња удовица са децом, гладне, просиле су по београдским трговима. Било их је толико, забележио је Вук Караџић, да се улицама скоро није могло проћи од њих. Устаници нису могли да их збрину па су 1807. одлучили да их пошаљу у Турску. Укрцали су их на две лађе и послали Дунавом за Видин. Кад су лађе пролазиле Пореч, војвода Миленко их је зауставио и лично обавио визиту. Одабрао је најлепше жене и задржао их за себе, а лађе је пустио да наставе пут.

У то време у Кличевцу је умрла његова законита жена Миленија (по неким изворима – Милева) са којом је имао два сина и кћер, а Миленко се поново оженио Миленом, удовицом крајинског обор-кнеза. Иако је другој жени обећао да ће распустити харем, обећање није испунио, већ је и Милену послао у Кличевац, док је он живео у Поречу са десетинама харемских жена. У књизи “Љубави српских владара и политичара” историчар Радош Љушић бележи да је у Стојковићевом харему било и робиња и слободних жена, углавном Туркиња, али и Влахиња. Иако је код подређених изазивао велико страхопоштовање, према женама је Миленко био болећив. Када би се које заситио, обично би је удавао за неког војника или их је једноставно отпуштао и давао им слободу да иду где желе. А децу рођену у харему, од којих је некима и сам био отац, поклањао је удатим Српкињама које нису могле да имају порода.
На честа путовања по Неготинској крајини обично је са собом водио неколико жена које су га послуживале пићем, кафом и дуваном, а понекад је и својим гостима дозвољавао да бораве са женама из његовог харема. С обзиром на то да је био један од вођа опозиције против вожда Карађорђа, у госте су му често долазили истомишљеници. Отуда и претпоставка да је руднички војвода Милан Обреновић, старији брат кнеза Милоша, управо у Миленковом харему добио сифилис од чега је и умро крајем 1810. у Букурешту где је покушао да нађе лек.

Pročitajte i  Мало ко зна праву верзију песме "Креће се лађа француска": Стихове је у рату написао један пуковник због догађаја који је потресао многе
Споменик Миленку Стојковићу

Војвода Миленко Стојковић је, наводе историјски извори, био мудар човек, од оних који не говоре много, али када нешто кажу, има се шта и чути. Био је средњег раста, црномањаст и врло допадљив. Као таквоме, још док је био момак, није му одолела једна млада Туркиња која му је родила сина, а потом умрла. То дете – које Миленко није признао, већ су га прихватили његова сестра и њен муж Ујезин и дали му име Ђука Стојковић – после Другог српског устанка постаје кнез кнежине Рамске.
Уживајући у поречким сластима Миленко је временом дошао у директан сукоб са Карађорђем који га је протерао из Србије. Миленко је распустио харем и у изгнанство у Русију, која га је прихватила доделивши му пензију и чин пуковника, повео само своју миљеницу – Влајну Катинку – са којом се касније и оженио и добио сина Илију. Умро је 1831. у Бахчи Сарају, на Криму, на обали Црног мора. Његово име носи једна улица у Београду и фудбалски клуб из Кличковца.

Pročitajte i  Прва љубав Вука Караџића коју није заборавио за живота: Трагика ове љубави пренела се и на ћерку коју је имао са Аном Краус

Извор: “Господар Миленко Стојковић”, Историјски архив Крушевац, 2003. Томислав М. Симић
Опанак/Блиц

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име