И после уједињења Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевину, међународног признања и доношења Устава, Хрвати су наставили да подривају нову државу.
Престолонаследник Александар уочио је ту опасност и одлучио да провери какво је расположење у хрватском народу у вези са новом Краљевином. Задатак је поверио војводи Живојину Мишићу.
Мишић је обилазио војнике и касарне, али још више ослушкивао шта се прича око касарни и шире.
Када се вратио војвода је рапортирао:
” После свега што сам тамо видео и чуо, дубоко сам зажалио што смо се на силу Бога обмањивали идејом о некаквом братству и заједништву са Хрватима.”
“Да им дамо државу, независну, па нека ломе главу како знају и умеју!”
“А какве ће бити границе те државе?”- питао га је престолонаследник.
“Биће тамо где их ми повучемо, не где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу, где језик и обичаји, традиција налажу, и најзад, где се народ по слободној вољи определи.”
“То би Италијани оберучке прихватили”, узвратио је Александар.
“Нека им је са срећом, нека се они са Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми са њима усрећити нећемо. Не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати” – рекао је на крају војвода Александру.
Мишић је убрзо умро, као и краљ Петар, остављајући Александра да се бори са Хрватима који су му на крају дошли главе.
