Српска војска је под командом Степе Степановића у Церској бици до ногу потукла надмоћнију аустро-уграску армију код села Текериша, а чувени војсковођа је победу овековечио крилатицом: “Дођи Швабо, да видиш где је српски Текериш!”
Много је анегдота из плодног војничког живота Степиног, који је рођен у Кумодражу надомак Београда. Отац му је препоручивао да буде војник, мада је он желео да буде учитељ. По зваршетку шест разреда гимназије отишао је у Артиљеријску школу, коју је завршио са XI класом као четрнаести у рангу. С њим је у истој класи био и војвода Мишић.
Степа је учествовао у шест ратова за српско ослобођење и уједињење: од Српско-бугарског рата 1885. до Првог Светског рата од 1914.-1918.године. Током своје дуге војничке каријере, заузимао је све највише војничке положаје до положаја министра војске. Војводски чин је добио после Церске битке, а регент Александар му је тада, у знак признања отаџбине упутио следећу захвалницу:
“Вративши се са Церске прославе, прва моја мисао иде Вама, драги мој Војводо. Сви што смо се јутрос тгамо били окупили, жалимо дубоко што нисмо видели нашег војсковођу на самоме месту његове славне победе. Стога ми је дужност да вам овим путем још једном кажем колико Вам је земља захвална што сте је бранили и одбранили, колико Вас сви ценимо и у души носимо.”
На свим положајима које је заузимао , Степа се истицао својим великим војничким знањем, чврстином свога карактера, великом скромношћу што му је донело, поред низа домаћих и страних одликовања, и непримерно народно признање, љубав и поштовање. То се нарочито манифестовало приликом његове смрти кад га је скоро целокупна велика светска штампа глорификовала као победника у првој значајној савезничкој победи у Првом светском рату, а народи тадашње Југославије одали су му на сахрани највеће признање и поштовање. Степиној сахрани присуствовало је преко 20 хиљада људи, на челу са патријархом Димитријем, целом владом и бројним делегацијама из земље и иностранства.
ВОЈВОДА СТЕПА И ВАЈАР БРЕЖАНИН
Миле Павловић Крпа, један од руководилаца Народне одбране чији је војвода Степа био почасни председник, пошаље једног дана вајара Брежанина у Чачак да изваја војводину бисту, коју је хтео да стави у канцеларију поред бисти војводе Путника и Мишића, који су такође били почасни председници пре Степе. Када је Брежанин стигао Степиној кући, затекне војводу у војничком оделу како плеви цвеће у башти. Пошто га није познавао, вајар помисли да има пред собом обичног војника, посилног код војводе, па му се представи и рече зашто је дошао.
– Познајете ли Ви војводу?-упита га Степа.
– Немам част!-узврати вајар.
– Е,баш ми је жао. Он није код куће. Отишао је на гробље да надгледа изградњу своје вечне куће. Него,знате шта, вратите се Ви у Београд и реците Народној одбрани да је Степа спремио себи вечну кућу и то му је најбољи споменик.
СТЕПА И ДОПИСНИК ПРЕСБИРОА
После сјајне победе на Церу, прве савезничке победе у Првом светском рату, Врховна команда пошаље свога дописника у штаб војводе Степе да за француске и енглеске листове напише кратку његову биографију. Када је овај дошао к њему, војвода намаче шапку на чело и готово му одбруси:
– Немате Ви шта да пишете о мени! Све што се урадило урадили су моји војници, подофицири и официри. Они су највише допринели да се непријатељ победи и повуче. Ако баш хоћете нешто да пишете, пишите о њима.
