Вучји дани трају од Ђурђица, па до Светог Мрате, тј. од 16. до 24. новембра. У народу ови дани су познати и као Мратинци, јер је Свети Мрата био заштитник вукова.
Kада је ова крсна слава у питању народно веровање сеже у далеку прослост и митологију старих Словена па овај празник везује за вука као опасног али и моћног противника, а некад и заштитника.
Предања о Светом Мрати и Вучјим данима
Према предању, Свети Мрата у ове дане гледа како ко ради, затим држи већање са вуковима и одређује им на кога да “навале”. Домаћину који у ове дане највише греши, не иде у цркву и не поштује Светог Мрату, вели народ, у кућу и торове ће на зиму ући хроми вук, звани кривељан, који је најопаснији и кога нико не може да спречи у његовој намери.
Постоји и народна прича о човеку који је секао дрва у шуми, када су га пресрели вукови, предвођени највећим, хромим вуком, који га је упитао да ли слави Светог Мрату. Уплашен сељак га је слагао да слави после чега су се вукови покупили и отишли. Човек отрча право код попа и јави му да узима Мрату за преславу, а од те године вукови нису више залазили у његов тор.
Народна веровања шта треба радити, а шта не у време Вучјих дана
У време мратинаца ништа се не даје из куће, не преде се вуна и ништа се не пере. Kројачи и обућари одмарају, а жене не раде ручне радове.
У селима западне Србије у ове дане се клало, ћутећи, у рану зору на кућном прагу, црно пиле или млад црни петао. Претходно се пилету или певцу завеже црним концем кљун да не би пустио никаквог гласа. Одсечена пилећа глава везивала се црвеним концем о вериге, па се са њом бајало у време доласка вукова.
Херцеговци су у ове дане клали црно јаре. Одрану кожу су закопавали у земљу, а главу побијали на врх тора. Вукове тих дана нико није ловио, јер би им то донело велику несрећу.
Kод старијих људи постоји веровање да, уколико Мратинци падну у магловите дане, зима ће бити магловита и променљива. У случају ведрих дана, зима ће бити мразовита и љута.
Дневно.рс
