Вук Караџић објаснио је како су настала српска презимена: По оцу, мајци, надимку, али и “од каквог особитог посла”

0
3968

Пишући о разним обичајима у Срба у књизи „Живот и обичаји народа српскога“ (штампана у Бечу „у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1867) Вук Ст. Караџић је, између осталог, у поглављу „подријетло“ писао и о томе како су наши стари – Херцеговци, Црногорци, Србијанци, Војвођани, а и ми са њима, добијали презимена.

kul-Vuk-Karadzic

У Црној Гори и Херцеговини, карактеристична породична, заједничка презимена, „којима се породице позивају од кољена на кољено као и у осталој Европи“. Према Вуку, један од разлога овом обичају, пре свега у Црној Гори, била је и крвна освета, „да би онај који би помислио кога да убије, одмах знао с ким ће се завадити и коће крв дужан постати, и за то кад се онамо о коме говори, каже му се не само чиј је син и како се по презимену зове или – као што они кажу – од кога је братства, него се још дода и из кога је племена, н. п. Саво Марков Петровић Његуш; ако је племе раздијељено на какова особита имена као н. п. што је Цетиње на Бајице и на доњи крај, онда се дода још и то, н. п.: Ђико Милов Мариновић Бајица Цетињанин.“

За разлику од ових предела, у Србији је, нпр. био обичај да се „сваки позивао по своме оцу, додавши очиноме крштеном имену –овић или –евић (…), н. п. Милановић, Милошевић, Милојевић, Ранковић, Милетић (и то је значило: син Милованов, Милошев, Милојев, Ранков, Милетин); ако ли је коме отац умрео прије матере, он се је позивао по матери, додавши материном крштеном имену, мјесто –а, -ић, н. п. Ружић, Смиљанић, Перуничић, Станић, Недић, Вишњић, Бојанић (и то је опет значило: син Ружин, Смиљанин и т. д.).“ Вук додаје како му је знаменити српски устанички војвода, Младен Миловановић, родом од Церовића из села Тушимње, приповедао да се управо по оцу звао Миловановић. Међутим, како су се херцеговачке и црногорске породице неретко селиле у Србију, почеше оне по овом узору да узимају своја презимена, “а гдјекојима ако се и спомињало старо презиме, највише су их као поруге ради њиме називали“.

Pročitajte i  Духовито и истинито: Мирјана Бобић Мојсиловић описала ПРВЕ ЗНАКЕ СТАРЕЊА и свака ЖЕНА ће се ПРЕПОЗНАТИ

С обзиром да код Срба у ужој Србији није постојала крвна освета, код њих је недостатак заједничког породичног имена имао практичан, а неретко и егзистенцијалан значај јер „ако је још ко био од каке знатне и Турцима мрске породице, прије му је ваљало да се крије него по њој да се позива…“ Могло бисмо да посматрамо неимање презимена као посебан вид друштвене мимикрије.

Срби у „Царству Аустријскоме у данашњем војводству“ су задржалиисти обичај као и Срби јужно од Саве и Дунава.

prezimena

Тако су се они „звали и писали по очиноме или материноме крштеном имену као и у Србији“ све „докле им земаљске старјешине, особито видећи да у једној кући и у једној породици има по неколико различнијех презимена, нијесу то забраниле, те су она имена којима се ко по оцу или матери звао, остала у напредак презимена.“ Вук наводи пример вршачког оборкнеза Арсе који је по свом оцу понео презиме Манојловић „и кад је за заслуге својега оца Манојла постао маџарски племић, примио је његово крштено име Емануел за презиме“. Из ове породице потећи ће и један од неколико српских генерала који ће предводити руску царску војску у Бородинској бици – Ђорђе Арсенијевић Емануел.

Pročitajte i  Лесковчани хоће да ТУЖЕ Дуа Липу: Слагала да је АЈВАР албанско јело - ОТИМА им БРЕНД!

Даље, према Вуку, било је случајева у којима су и босански муслимани задржавали своја стара презимена: „…особито господа, држе своја стара презимена, па још онака која показују да су њихови стари били хришћани и да се они по закону (=вера: прим. аут.) само зову Турци, а по роду и по језику да су прави Срби, а којијех би они по своме данашњему мишљењу ваљало да се стиде“ . Од њих су Вуку познати Филиповићи, Ђурђевићи, Тодоровићи и др. од којих су нека позната до дан-данас. Узрок овој појави је тај, сматра Вук, што су им се на предачко презиме водила и преписивала земља, поготово у случају велепоседничких породица: „Може бити да је код њих узрок што су ова презимена у старијем њиховијем бератима на спахилуке и на остала госпоства.“

Pročitajte i  Зашто је ВАЖНО да постиш средом и петком: ОВО су све ЗАБЛУДЕ које прате овај давни обичај

Још један од старохерцеговачких куриозитета, био је надимак (spitznamen).

510x320_28893-Imena_prezimena_(sxc.hu)_

Међу Србима источно од Дрине, обичај давања надимака није био толико распрострањен док, са друге стране, у Херцеговини и Црној Гори „много чељаде (и мушко и женско) има још по једно име осим крштенога.“ Ти надимци су могли имати двојако значење, односно, могли су бити наденути „у кући као од милости“, док су ови други стицани „изван куће, понајвише подсмијеха ради“. Надимак је, изгледа, био доста раширена појава и често мењао и крштено име. Вук истиче како је неколико пута путовао са извесним Шутом са Цетиња за Котор и назад али, не само да му није дознао право име, „него ми га нијесу знали казати ни његови знанци са Цетиња и из Котора.“

На крају, један од корена новонасталих презимена, могао се наћи и у насумичним именим попут Карађорђевог војводе Петра Џоде за чијег син Вук зна да се презива Џодић или попут презимена Чарапић, које је носио Васа, још један Карађорђев војвода. Такође, презимена су могла постати и „од каке службе или каког особитог посла“ па тако имамо Војводиће, Кнежевиће, Властелиновиће, Барјактаревиће, Писаревиће, Лончаревиће, Терзиће, Кујунџиће, Свирчевиће, Вођевиће, Слијепчевиће, Овчаревиће, Станаревиће, Врачариће, Попадиће и др.

 

Немања Цвитковац, Срби у БиХ

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име