Već vekovima se veruje da su Srbi izgubili bitku na Kososvu 1389. godine. Međutim, od 1939. godine počinje da se spominje i jedna potpuno drugačija strana istorije.

Na Vidovdan 1389. godine Srbi su se, na čelu sa knezom Lazarom, suprotstavili ogromnoj turskoj sili. I knez Lazar i sultan Murat u toj bici izgubili su živote, a Srbija je, kako se do skoro verovalo, pretrpela svoj najveći poraz u istoriji zemlje.

kosovski boj

Međutim, šta ako Srbi uopšte nisu izgubili od Turaka?

– Naša istoriografija i danas podržava mišljenje Ilariona Ruvarca, staro više od 120 godina, koje polazi od predanja o porazu. Ovako mišljenje i dalje važi, iako već dugo postoje pokušaji da se ishod bitke revidira – počinje za Dnevno.rs priču Aleksandar Tešić, književnik i autor romana “Kosingas” u kome Kosovska bitka uopšte ne predstavlja poraz srpske vojske.
– Malo je danas poznato da je tek nedavno, na proslavi šest vekova od Kosovskog boja 1989. na naučnom skupu u Prištini, izneto mišljenje profesora Milana Obradovića, a zasnovano na analizi Bajazitovog fermana napisanog odmah nakon Kosovskog boja, da bi trebalo revidirati ishod bitke, koji je u najmanju ruku bio nerešen, ako ne i srpska pobeda – dodaje Tešić.

Pročitajte i  Nestvarna lepota Kanjona reke Miruše: Sa svojim vodopadima i jezerima predstavlja jednu od najlepših znamenitosti Kosova i Metohije

U knjizi “Bitka na Kosovu 1389” koja je izašla 1989. povodom proslave šest vekova od boja u izdanju SANU pisac Radovan Samardžić piše: “U komparativističkim proučavanjima do kojih je potom došlo, kao da je prevagnula naučna sujeta istraživača jer su otkrića analognih i sličnih motiva, do kojih se nije teško stizalo, uopštavana do zaključaka bliskih tvrdnjama staroga Ruvarca…. Istovremeno su odbacili kao netačne prve vesti o boju, izvorno najautentičnije, jer su one govorile o srpskoj pobedi ili o neodlučnom ishodu bitke… Veliki tvorac kritičke istoriografije Iliron Ruvarac, ovde sasvim zanesen svojom borbom protiv predanja, podlegao je u stvari tome predanju i izjavio, za najznačajnije od tih prvih vesti, da je najpametnije na njih se i ne osvrtati.”

Iznenadno i brzo povlačenje turske vojske sa Kosova u Jedrene pod komandom novog sultana Bajazita ključan je momenat u analizi ishoda boja.

– Dok je to u vojnoj strategiji više nego jasan znak poraza, ili bar nerešenog ishoda, naši istoričari tvrde da je Bajazit to uradio plašeći se pobune trupa njegovog brata Jakuba koga je ubio odmah po smrti svoga oca pa je pohitao da učvrsti svoju vlast u Jedrenu – priča Tešić.

Pročitajte i  Leskovački rečnik za početnike: Vodič za brzo savladavanje južnjačkih "bezobraznih" izreka

Da postoji sumnja da je istina o turskom povlačenju malo drugačija svedoči zapis Ašik-paše:

“Te noći dogodiše se u vojsci smutnje. No čim nastupi jutro, vojnici primiše Bajazita za padišaha. Zatim digoše tabor i pođoše put Jedrena”. Iz ove rečenice zaista se ne stiče utisak da se Bajazit, već izabran za novog sultana, posebno zabrinuo za svoju sudbinu i svoj presto. Nijedan drugi turski istoričar ne spominje nikakve smutnje, a kamoli strah od pobune – dodaje Tešić.

Sistem smenjivanja vladara kod Turaka u mnogome se razlikovao od našeg. Dok kod nas vladar sam bira kome će ostaviti presto ili ga nasleđuje najstariji sin, kod Turaka važi zakon jačeg, te bratoubistvo uopšte nije bilo strano Turcima.
Ovo je još jedna činjenica koja pobija tvrdnju da je Bajazit otišao sa Kososva zbog straha za svoju vlast.

Iako se ne može reći da su Jakubovi sledbenici bili srećni zbog ovog čina, nisu imali ni najmanje razloga za pobunu.
– Kada je Bajazit opet došao u Srbiju krajem 1389. godine, on je znao ko je bio pobednik na Kosovu polju i časno je postupio kada je kneginji Milici ponudio vazalstvo, a to svako ne bi uradio da je srpska strana bila poražena kao što se tvrdi, već bi nastavio svoj pohod ka Kruševcu i usput bi sve popalio i uništio kao što je Murat uradio u Bugarskoj, iako mu se Bugari već bili predali. A on je ženi svog neprijatelja ponudio da bude vazal i kasnije joj je pomogao da protera Ugare koji su naredne godine prešli Savu i napali – tvrdi Tešić i dodaje da su stanovište o srpskoj pobedi izneli i mnogi srpski istoričari 20. veka.

Pročitajte i  Topla supa od bundeve sa TAJNIM sastojkom: Greje telo i okrepljuje organizam

I pored mnogih argumenata koji idu u prilog tome da su Turci izgubili na Kosovu, daleko najjači su istorijski spisi toga vremena u kojima se slavi hrišćanska pobeda. O turskoj pobedi nema ni reči!

(Dnevno.rs)

Inicijalizacija u toku...

1 KOMENTAR

  1. Zupan Nikola Altomanovic i knez Lazar Hrebeljanovic su u sklopljenom savezu napali kralja Vukasina na Kosovu polju 1369 godine. Ojacanog polozaja i zeljna vlasti srpska vlastela se okrenula protiv tada srpskog krunisanog kralja Vukasina. Kada su kralj Vukasin i despot Ugljesa resili da zaustave dalji prodor Osmanlija na ove prostore 1371 niko od srpske vlastele nije hteo da im se pridruzi ni Lazar niti bilo ko drugi. Posle sloma i izgubljene bitke na Marici vlastela je nastavila da ratuje izmedju sebe i protiv mladog kralja Marka pa su raskidali tadasnju zemlju na teritorije. Lazar je sebi uzeo Pristinsku oblast itd.
    Da rezimiramo, da su bili slozni i da su 1371 svi sa kraljem Vukasinom izasli pred Osmanlije verovatno bi danas imali drugaciju istoriju a Turci bi bili zaustavljeni na reci Marici, medjutim zbog licnih koristi vlastele pa i Lazara desio se krah cele kraljevine i ropstvo

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime