Већ вековима се верује да су Срби изгубили битку на Кососву 1389. године. Међутим, од 1939. године почиње да се спомиње и једна потпуно другачија страна историје.

На Видовдан 1389. године Срби су се, на челу са кнезом Лазаром, супротставили огромној турској сили. И кнез Лазар и султан Мурат у тој бици изгубили су животе, а Србија је, како се до скоро веровало, претрпела свој највећи пораз у историји земље.

kosovski boj

Међутим, шта ако Срби уопште нису изгубили од Турака?

– Наша историографија и данас подржава мишљење Илариона Руварца, старо више од 120 година, које полази од предања о поразу. Овако мишљење и даље важи, иако већ дуго постоје покушаји да се исход битке ревидира – почиње за Дневно.рс причу Александар Тешић, књижевник и аутор романа “Косингас” у коме Косовска битка уопште не представља пораз српске војске.
– Мало је данас познато да је тек недавно, на прослави шест векова од Косовског боја 1989. на научном скупу у Приштини, изнето мишљење професора Милана Обрадовића, а засновано на анализи Бајазитовог фермана написаног одмах након Косовског боја, да би требало ревидирати исход битке, који је у најмању руку био нерешен, ако не и српска победа – додаје Тешић.

Pročitajte i  Славимо Лучиндан: На његовим моштима дешавају се ЧУДА, а ПОСЕБНО кад су у питањуове неизлечиве БОЛЕСТИ

У књизи “Битка на Косову 1389” која је изашла 1989. поводом прославе шест векова од боја у издању САНУ писац Радован Самарџић пише: “У компаративистичким проучавањима до којих је потом дошло, као да је превагнула научна сујета истраживача јер су открића аналогних и сличних мотива, до којих се није тешко стизало, уопштавана до закључака блиских тврдњама старога Руварца…. Истовремено су одбацили као нетачне прве вести о боју, изворно најаутентичније, јер су оне говориле о српској победи или о неодлучном исходу битке… Велики творац критичке историографије Илирон Руварац, овде сасвим занесен својом борбом против предања, подлегао је у ствари томе предању и изјавио, за најзначајније од тих првих вести, да је најпаметније на њих се и не освртати.”

Изненадно и брзо повлачење турске војске са Косова у Једрене под командом новог султана Бајазита кључан је моменат у анализи исхода боја.

– Док је то у војној стратегији више него јасан знак пораза, или бар нерешеног исхода, наши историчари тврде да је Бајазит то урадио плашећи се побуне трупа његовог брата Јакуба кога је убио одмах по смрти свога оца па је похитао да учврсти своју власт у Једрену – прича Тешић.

Pročitajte i  Тестенина са пилетином и поврћем: Лагани оброк који вас држи ситим, а не гоји

Да постоји сумња да је истина о турском повлачењу мало другачија сведочи запис Ашик-паше:

“Те ноћи догодише се у војсци смутње. Но чим наступи јутро, војници примише Бајазита за падишаха. Затим дигоше табор и пођоше пут Једрена”. Из ове реченице заиста се не стиче утисак да се Бајазит, већ изабран за новог султана, посебно забринуо за своју судбину и свој престо. Ниједан други турски историчар не спомиње никакве смутње, а камоли страх од побуне – додаје Тешић.

Систем смењивања владара код Турака у многоме се разликовао од нашег. Док код нас владар сам бира коме ће оставити престо или га наслеђује најстарији син, код Турака важи закон јачег, те братоубиство уопште није било страно Турцима.
Ово је још једна чињеница која побија тврдњу да је Бајазит отишао са Кососва због страха за своју власт.

Иако се не може рећи да су Јакубови следбеници били срећни због овог чина, нису имали ни најмање разлога за побуну.
– Када је Бајазит опет дошао у Србију крајем 1389. године, он је знао ко је био победник на Косову пољу и часно је поступио када је кнегињи Милици понудио вазалство, а то свако не би урадио да је српска страна била поражена као што се тврди, већ би наставио свој поход ка Крушевцу и успут би све попалио и уништио као што је Мурат урадио у Бугарској, иако му се Бугари већ били предали. А он је жени свог непријатеља понудио да буде вазал и касније јој је помогао да протера Угаре који су наредне године прешли Саву и напали – тврди Тешић и додаје да су становиште о српској победи изнели и многи српски историчари 20. века.

Pročitajte i  Црква Свете Петке на Калемегдану: Место ходочашћа сваког 27. октобра и лековито извориште чудотворне свете воде

И поред многих аргумената који иду у прилог томе да су Турци изгубили на Косову, далеко најјачи су историјски списи тога времена у којима се слави хришћанска победа. О турској победи нема ни речи!

(Дневно.рс)

Inicijalizacija u toku...

1 KOMENTAR

  1. Zupan Nikola Altomanovic i knez Lazar Hrebeljanovic su u sklopljenom savezu napali kralja Vukasina na Kosovu polju 1369 godine. Ojacanog polozaja i zeljna vlasti srpska vlastela se okrenula protiv tada srpskog krunisanog kralja Vukasina. Kada su kralj Vukasin i despot Ugljesa resili da zaustave dalji prodor Osmanlija na ove prostore 1371 niko od srpske vlastele nije hteo da im se pridruzi ni Lazar niti bilo ko drugi. Posle sloma i izgubljene bitke na Marici vlastela je nastavila da ratuje izmedju sebe i protiv mladog kralja Marka pa su raskidali tadasnju zemlju na teritorije. Lazar je sebi uzeo Pristinsku oblast itd.
    Da rezimiramo, da su bili slozni i da su 1371 svi sa kraljem Vukasinom izasli pred Osmanlije verovatno bi danas imali drugaciju istoriju a Turci bi bili zaustavljeni na reci Marici, medjutim zbog licnih koristi vlastele pa i Lazara desio se krah cele kraljevine i ropstvo

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име