Hristos je svetlos svetu
Sveće i kandila palimo u slavu Gospoda, Presvete Bogorodice i Svetitelja, moleći se za zdravlje živih ili večni pokoj preminulih. Svetlost pri molitvi, u crkvi ili kod kuće, simbol je samoga Božanstva.
I u Starom i Novom Zavetu , na svim bogosluženjima se upotrebljava svetlost. I danas se u pravoslavnim hramovima, ni jedan obred, ni jedno bogosluženje ili Sveta tajna ne mogu obaviti bez “živog plamena” Iako sada slektrične svetiljke u crkvama pružaju dovoljno svetlosti, simboličku stranu sijalice ne mogu da izraze.
Zato se, i pored raskošnog osvetljenja, u toku Bogosluženja pale sveće i kandila. Svetlost sveća i kandila označava i svetlost novozavetnog jevanđelskog učenja, koja nam osvetljava životni put. Upaljena sveća odaje toplotu, te time ožnačava toplotu naše molitve i naše ljubavi za onoga za koga sveću palimo.
Kada se pale sveće i kandila?
Sveće se uglavnom pale u hramovima, pre i posle Bogosluženja i onda kada se za tim oseti potreba. U kućama se pale za vreme Krsne slave, Božića, Vaskrsa, kao i za vreme zajedničke domaće molitve.
U svojim kućama vernici prislužuju (pale) kandilo uoči nedelje u praznika. Sveća i kandilo su male žrtve, čisti prinos. O ovome Episkop raško-prizrenski G. Artemije u knjizi “Praktična veronauka” kaže:
Ali neka niko ne pomisli da je paljenje sveća ( i to u velikim kiličinama), neka obaveza ili prinuda, te ako nismo u stanju da kupimo i upalimo ih onda izbegavamo u crkvu da idemo.
To je već zamka nečastivosti, da nas preko našeg siromaštva i nemaštine udalji od bogosluženja. Ako nemamo novac za sveće, prinesimo Bogu naše čisto srce kao najmiomirniju voštanicu, i naše tople molitve, koje će Bogu biti ugodne i bez sveća. Sveće nisu suština, one su samo simbol onoga što se u nama dogadja.
