Bez nje ne prolazi nijedan dan. Ona je tu kad se veselimo, kad tugujemo, kad se udarimo, kad nas udare. Da olakša bol, smiri uzavrela osećanja, pojača sreću, isprati na večni počinak, dočeka rođenje. Psovka.
“Ja ne znam narod koji više psuje Sunce: Sunce žarko, Sunce kalaisano, Sunce neogrejano, Sunce lebovo, Sunce krvavo. Da sam ja Sunce, ne bih nas ni ovoliko grejao” – piše Dušan Kovačević u drami “Sveti Georgije ubiva aždahu” i pita se čemu da se nada narod koji psuje Boga, hleb i Sunce.
Ali, naša kreativnost tu se ne zaustavlja. Ništa u psovkama nije sveto. Naprotiv. Što “svetije”, to bolje. Na spisku su roditelji, deca, život, mrtvi, sveci. Psuju se čak i dani u nedelji, a duhoviti se mogu baciti na životinje, od ježa, preko miša, do čvorka.
Psovka je odraz nemoći, besa, ali i mentaliteta, navike i vaspitanja, primećuje psihološki savetnik Ivan Ogrizović.
Psovke, iako pojačavaju emocionalnu reakciju, nisu nešto pozitivno i treba ih izbegavati.
Neke su nastale relativno skoro, ali druge opstaju i hiljadu godina.
Mada psovke deluju kao gubitak samokontrole, i te kako se kontrolišemo. Pa tako, češće ćemo psovati u društvu bliskih ljudi, dok ćemo “finije” tražiti na poslu i kad smo okruženi poznanicima i neznancima.
Psovka ume i da nas razbesni. Koliko puta ste se svađali sa nekim, a korišćenje psovki, umesto da doprinese smirivanju, činilo je suprotno i dodatno nas ljutilo? Čini se da psovka “hrani” bes, umesto da deluje kao melem na ranu.
Mnogi dele mišljenje Dušana Kovačevića da su Srbi narod koji najviše psuje, ne samo sunce, već i sve ostalo.
Da smo poznati po psovanju vidi se i po snimku jednog Amerikanca koji je svetu pokušao da objasni šta na srpskom znači: je*ote i kada se koristi.
Pogledajte snimak i videćete da je bio potpuno u pravu
