Завршио је три факултета – Економски на чувеном Универзитету “Ломоносов” у Москви, Студије за економију и инжењерски менаџмент у Новом Саду, а мастер на Факултету политичких наука у Београду.

Био је официр за везу Сергеју Лаврову, министру спољних послова Руске Федерације, током министарске седнице ОЕБС у Београду. Сада је саветник у Министарству за пољопривреду, шумарство и водопривреду Србије. И уз све ово, у родном Лаћарку, наставља традицију својих дедова – производи сувомесне сремске специјалитете по породичној рецептури.

Све ово стало је у досадашњих 28 година Бранислава Јовановића!

Бранислав каже да га нису занимале многобројне могућности да настави да живи и ради у Русији, искључиво из патриотских побуда. Жеља му је одувек да својим знањем, искуством, контактима допринесе својој земљи, заправо српском друштву. Зато је уместо ангажмана у светским коропорацијама, данас изабрао да се врати и остане у Србији, а посао у Министарству прихвати као велику част.

– Има још много наших студената широм света којима је циљ да се врате и служе својој земљи. Процењује се да је око 10.000 српских студената широм света. Велики број би се радо вратио и на неки начин помогао. То су знања и то је снага, за коју верујем да може да промени и препороди ово друштво. Проблем је што многи не буду примећени, па у потрази посла у својој домовини добију одговор попут мене, да су преквалификовани.

Pročitajte i  Погледајте како је изгледао састанак краљице Елизабете и последњег краља Југославије: Разлог сусрета био веома необичан (ВИДЕО)

Разочаран таквим почетком, по повратку из Русије, Бранислав је, пре две године, са родитељима, мајком Анђелком, оцем Душаном и братом Миленком покренуо породични бизнис. Основао је свој бренд за производњу сремског кулена, шунке и кобасица, али са заштићеним географским пореклом, и то – без иједног штетног хемијског састојка.

А онда су успеси почели да се нижу. Његов “сремски кулен” је међу ретким производима који су успели да добију заштитну маркицу са ознаком географског порекла, а постао је први такав производ од меса на територији Републике Србије.

– Коцкице су се напокон склопиле – признаје Бранислав. – Јесте да је посла превише, да понекад нема времена ни за сан, да нема говора о великом новцу, али радим оно што ми је важно и што волим. Тренутно, немам слободног дана, јер сам непрестано између Београда и Лаћарка, државног и приватног посла.

Pročitajte i  Песма Милене Павловић Барили коју је написала са само 7 година: Није ни слутила да је у њој предвидела своју тужну судбину

Као што се труди на свом државном послу, тако је и у породичној мануфактури.

– То је мала фирма, а подела посла је таква да смо сви у “ај-ти” сектору – “‘ај ти ово, ‘ај ти оно” – прича кроз смех Бранислав.

– Мајка је инжењер технологије, отац је надзорни орган, а брат, који је завршио факултете економије у Москви и Лондону, и ја, радимо све што треба. Засада, наши месни “деликатеси” завршавају на послужавницима елитних ресторана и хотела, а због компликованих прописа, још их не извозимо у Русију, где би свакако имали купце. Али, то нам је циљ за наредни период.

Љубав према својој земљи један је од разлога што је Бранислав прихватио да буде координатор Организације српских студената у иностранству (ОССИ), која има циљ да се наши студенти из света врате кући. Основао је и огранак српских студената у Русији, у ком је већ око 200 чланова.

– Има још много наших студената широм света којима је циљ да се врате и служе својој земљи – каже Бранислав. – Процењује се да је око 10.000 српских студената широм света. Велики број би се радо вратио и на неки начин помогао. То су знања и то је снага, за коју верујем да може да промени и препороди ово друштво. Проблем је што многи не буду примећени, па у потрази посла у својој домовини добију одговор попут мене, да су преквалификовани.

Pročitajte i  Отворена изложба фотографија "Београд, дестинација за љубитеље уметности"

Бранислав је посебно поносан на своје корене и порекло

Преци мог оца у Срем су дошли 1730. године, познати су по надимку Шаба, док су се мајчини доселили 1756. године, а њене Вулетиће знају као Личанске – прича Бранислав. – Јовановићи се генерацијама баве земљорадњом и узгојем свиња. Имамо 100 јутара земље под пшеницом, кукурузом и сојом, па свиње са наше фарме једу храну коју сами производимо. Имамо 1.500 товљеника, а управо месо животиња које сами гајимо сушимо и правимо врхунске месне производе. Месо сушимо и до две године и захваљујући том врхунском квалитету, имамо премијум производе.

(Новости)

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име