Глумицу Рахелу Ферари гледамо често, иако она одавно није са нама. Преминула је 1994. године, у 82. години у Београду, а само неколико месеци пре тога престала је да се бави професијом коју је обожавала. Снимила је преко 90 филмова у периоду 1951-1993. године, а и данас сви памтимо њене реплике из “Тесне коже”, “Давитеља” и многих других остварења.
Рођена је у Земуну, а једини спомен на њу је недавно уписано име на степеништу на Kалварији. По њеном животу могао би да се сними филм који би иза себе оставио многа холивудска маестрална дела.(…) Одбивши да носи жуту траку којом су фашисти обележавали Јевреје, Бела Рохел Фрајнд, тад већ првакиња Српског народног позоришта, читав рат провела је скривајући се од Гестапоа. Стално мењајући пребивалиште, ноћи је проводила по паланкама и селима између Београда, Земуна, Новог Сада. У периферијску уџерицу код Магде, ситне неписмене жене, једне вечери упала је рација. Док су нацисти лупали на врата, Бела се погледала у огледало и схватила да јој је коса у трену потпуно побелела. Тако је, у својој тридесет и некој години, оседела једна од наших највећих глумица, Рахела Ферари – извод је из позоришне представе “Рахелина кутија” која је пре неколико година оживела ову славну глумицу у “Југословенском драмском позоришту” и био је ово сјајан омаж уметници која од свог сна није одустајала ни када се супроставила немачким војницима како би преживела ратне године.
Оно шта је Рахела преживела буквално је изгледало као сцена из филма.
– Мувала сам се по периферији, тражила где да преспавам. Сазнала сам да једна жена издаје собу. Није ни питала ко сам и шта сам. А газдарица целе куће стално ме је опомињала да се пријавим и упишем у књигу. И, једне вечери око десет сати, а у седам је већ био полицијски час, зауставио се аутомобил пред капијом. Рација. Питају газдарицу кога све има. Она каже има овога и онога и једна која се ту данима мува, а никако да се пријави. Била сам већ легла. Чујем да иду према соби. Устанем, огрнем се и кажем себи: “Сад је готово. Али, држи се до краја елегантно!”. Приђем огледалу и видим да сам за тих неколико тренутака оседела. Kуцају, ја отварам. Траже легитимацију. Срећом, неколико дана раније успела сам да добијем легитимацију са измењеним именом: уместо Рахела – Ружа. Kажем им да сам Ружа Ферари и да сам глумица. Гледају ме неповерљиво и питају што се нисам пријавила. И онда, не знам ни сама како ми је пало на памет, одговорим: “Сваки дан се спремам али, знате, чекам ангажман у Панчеву. Зато се нисам уписала. Треба да ми пошаљу телеграм из панчевачког позоришта”. И ја тако говорим, они ме чудно гледају, кад се отварају врата кухиње и ја видим своју пријатељицу Смиљу. Полицијски час је и не знам како се усудила да дође, а она с врата: ”Ружо, кажи драгичка, добила си ангажман, стигао телеграм! Хајде, одмах пођи код мене да преспаваш, па ујутру одмах у Панчево.”. Ја почнем да скачем, као од радости, и кажем овима из полиције: “Баш сте ми талични, добила сам ангажман!”. Зграбим капут и легитимацију, и излетим из куће. Они сви остану збуњени. Смиља и ја трчимо, трчимо преко башти и плотова и, кад смо мало одмакле, ја је питам откуд она. Објашњава ми да је од комшије који је радио у полицији сазнала за рацију. Kако је баш смислила Панчево, не знам. Све то сада личи на бајку, кошмар, на ружан сан… – испричала је једном приликом Рахела.
Бела Рохел, односно Ружа, једина је успела да дочека крај рата. Сви остали Фрајндови су побијени.
Извор: Стил. Курир
