„Без доброг коња нема ни доброг јунака“ забележено је у српској историји и традицији. Велики су јунаци, али су исто толико велики и њихови коњи.
Такав је био и Ждралин, верни коњ Милоша Обилића, српског витеза и најистакнутијег српског епског јунака.
Подједнако славан као и његов господар, Ждралин је кажу био толико висок, да је у односу на друге коње изгледао као џин. Због тога је Милош имао мало двобоја, јер су се сви плашили његовог славног коња, а нису забележени ни у причама и песмама, јер су сви двобоји кратко трајали, нико није могао дуго да издржи у дуелу са оваквим јунаком и коњем.
Ждралин је у борбама био окован у гвожђе и панцире, прави оклопник баш као и Милош Обилић. Због своје величине и снаге, никад није био повређен, нити рањен, био је непобедив, заједно са својим господарем. Ждралин је потицао из ергеле коју је поседовао сам Милош, јер је био високи официр и племић.
То је једини легендарни српски коњ, који је погинуо у боју. Пратила га је слава, једнако као и његовог господара. Ждралину су приписане све велике и значајне особине легендарних коња, осим моћи летења. То му ваљда није требало, јер је све коње надмашивао својом величином и снагом. Милош је на њему био недостижан за своје противнике.
Ждралин није из царске ергеле, иако је Милош Обилић био дворски човек. Могао је да за себе и своје оклопнике, као командант пограничних јединица, бира коње у царској коњушници. Али он то није чинио. Имао је сам своју ергелу, као високи официр и племић. Била је то мала ергела, али довољно велика да задовољи потребе и укус једног витеза и војсковође. Милош је у њој сам вршио селекцију коња. Ту му се ождребио и Ждралин. Летописи кажу да се Милошева коњушница налазила на северној падини планине Цер, на месту где је пре тога у време цара Трајана, био римски логор, а које се и данас зове Коњуша. Чак, легенда даље каже да се и Милош родио испод Цера, у селу Дворишту, и да је ванбрачни син Цара Душана.
У време Косовске битке Милош Обилић је имао четрдесет, а Ждралин десет година. Обојица, дакле у најбољим годинама. Дело које су извршили остаће упамћено по свом историјском значају и начину на који је извршено. Лаж је, кажу најновији архивски подаци, да се Милош приближио цару Мурату на превару, глумећи предају, јер цару није могао прићи нико наоружан, а најмање један пребег из противничке војске. Милош је дошао до Мурата на своме Ждралину, пробивши се кроз турску ордију са својим оклопницима. Милошеву предају измислили су Турци јер од срамоте нису могли признати да се неко успео пробити до њиховог султана.
Хтели су на тај начин да умање подвиг Милоша и његових витезова. Па и Ждралина. То чудо од коња и јунака запрепастило је Турке и њихове коње, па је ту тренутну турску забуну и страх Милош искористио и дошао до Мурата. Ждралин је све испред себе газио, док је Милош све око себе секао. Гажење и сеча трајали су дуго, па су се човек и коњ уморили, али су, ипак, успели доћи до агарјанског владара и распорили му утробу.
И Ждралин и Милош су погинули на истом месту. На најславнијем месту у земљи Србији. На Газиместану. Хиљаде турских коња и јунака навалило је на њих двојицу, који падоше, борећи се, обојица, до задњег даха. Ждралин је погинуо као човек, витешки.
И заслужио је да му се име нађе у списку косовских витезова. Није важно што је коњ: Смрт му је била људска, јуначка.
Међутим, постоји и друга верзија легенде. После погибије Милоша на Косову пољу, Ждралин је одјездио према Комовима, и застао поред једног извора да пије воде. Дуго је бежао од људи и патио за својим господарем. Међутим за њега су чула три хајдука, те одлучише да га ухвате али нису могли да га пронађу. Отишли су на Вилин извор, просули со око њега и вилама комским наредили да Ждралина призову певајући Обилићевим гласом, како би га намамили. Комови су одјекивали када је Ждралин изашао из пећине у којој се крио и пошао за добро познатим гласом. Коњ је пришао једном од хајдука, Оташу Дабетићу, ржући са неверицом, те га хајдуци ухватише, потковаше, а комске виле донесоше његово изгубљено седло. Ждралин живну, повративши снагу ладном водом са извора и пасући лековиту траву. Оташ га је подсећао на Милоша Обилића, а хајдуци на косовске витезове. Кажу да и дан данас Ждралин језди над Комовима, тражећи свог господара и хајдуке.
„Мој ждралине, моје десно крило,
Али си се љуто уморио?
Ал’ си мени в’ома ожеднио?
Пак окрену бијесна жлралина.
Окрену га злесна налијево,
Оћера га до воде језера,
Да напоји дебела ждралина,
Кад доћера до воде језера,
Док му стаде ждралин од мејдана,
А погледа свога господара,
Ушим’ стриже, а зубима гризе,
Пак поцикну и два и три пута,
Кад му цикну ждралин од мејдана,
Тадај Милош очим’ погледао,
И ждралину своме говорио:
„Што је теби, мој добар жлралине
Ал’ су вуци ал’ горски хајдуци?“
(Милош Обилић змајски син)
