Прича “Удовац” Леле Милосављевић, на оригиналан и изузетно духовит начин, говори нам о савременом добу и друштвеним мрежама, помоћу којих се можемо повезати са било ким, било где, али исто тако се можемо потпуно отуђити од оних који који су нам најближи.

Удовац

Мој Жика и ја живимо у браку тридесет година. Волели се и поштовали, кућили и децу одгајали. Већ смо прешли педесету и, као већини у браку, некад беше лепо, некад смо мислили да и лепше има. Порастоше деца, Жика остаде без посла, завлада нека апатија и у нашој кући и међу народом. Све мање нам неко бане на кафу, а и ми ретко где идемо. Деца отишла својим путем, у потрази за послом и животом. Ми се осамили и ућутали.
Негде скоро каже Жика отворио Фејсбук, нашао другове из Војске, па неке наше старе пријатеље што одоше преко света, те са њима мало размени поруке и убије време. Тако ја кад дођем с посла, скувам ручак и све обавим, таман да мало проговоримо, али мој Жика гледа у телефон и не проговара, ко ова данашња деца.
Решим ја да пропратим ситуацију, па и сама направим профил на Фејсбуку. Ставим слику неке згодне жене са рекламе из новина, па додам и још пар на трави, на плажи, онако издалека, само да се фигура назире. Наденем јој име, напишем да живи близу, па пошаљем Жики захтев. Прихвати мене Жика за пријатеља, па ми као прави џентлмен посла поруку да ме поздрави и пожели добродошлицу. Руку на срце, Жика је увек био добар домаћин и волео госте, док су нам долазили.
Тако, муж и ја почнемо да се дописујемо.
Тада ја први пут чујем да мој Жика воли здрав живот, озбиљну музику, а вели и књиге воли, него не стиже да чита. Смела бих се заклети да Жика воли печење и сарму, да се згражава на фитнес и пахуљице, о књигама и музици и да не говоримо… Но, добро, прихватих ја игру па му уделих комплименте и напоменух да је данас све мање правих џентлмена. Тад он мени потанко описа колико је он савршен.
После пар дана упитам ја Жику је ли његова супруга одушевљена што има таквог делију, кад ми он на то одговори да је његова супруга, веселница, преминула пре две године!
Ауу, кад то прочитах дође ми да одем у собу, где он, као гледа утакмицу, и да га убијем, па да мало ја будем удовица, али некако се уздржах. Кад ми исприча како о деци сам брине, по кући све ради, ма би ми жао Жике што сам му ја умрла.
Кад одем на посао Жика вредно пошаље поруку мени, па се јави и жени, ваљда да умири савест. Додуше, жени само кратко – купи хлеб. или, одох ја на пецање.
Са мном би, да је времена, поваздан писао. Пита ме и како сам спавала и шта сад радим, а и како се осећам. Пошто то одавно никога није интересовало, све ја Жики потанко испишем. Кад ми дође да се некоме пожалим одем у собу, легнем и пишем мужу у дневном боравку. А било је дана кад поподне седимо на два краја угаоне гарнитуре и дописујемо се. Мој муж и ја. Понекад ми се Жика толико допадао да сам заборављала да са њим живим тридесет година. Понекад ме потера ђаво па га питам је ли покојна жена била лепа.
Била је, болно напише Жика.
Приупитам ја о тој покојници свашта, али он вешто избегне да се о њој дуго прича. Радије пише о мом мужу, за кога му написах да по цео дан гледа у телефон а на мене не обраћа пажњу. Е, њега Жика изгрди по пропису! Како може овакву жену да запостави, вели шта би он дао да није сам и јадан. Шта би он дао да има овакву жену крај себе!
Пролазе дани, а ја чекам поруке од Жике и кад стигну обрадујем се. Почели смо да се кријемо по кући и да се дописујемо. Нешто се мислим, ко је овде луд? А не знам ни шта да радим…
Да ли да ипак убијем Жику, па да ми се на оном свету придружи, или да му пустим класичну музику и спремим овсену кашу за ручак, кад већ воли? Ако овако наставимо заказаћемо састанак, па куд ћу онда. А све ми се чини да ће ми се уцвељени удовац и покојна жена заљубити…
Ипак мислим да је најбоље да што пре раскинемо, иначе ће враг однети шалу…
Лела Милосављевић

Pročitajte i  Доказ да су Срби један од ретких народа који је повезан са Богом: Ево и како!

ОПАНАК

Inicijalizacija u toku...

POSTAVI ODGOVOR

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име