Господ одреди да Божија кућа, а то су наши древни манастири, трају лепотом и пркосом, како бисмо трајали и ми с њима.
Најдивнија је када очеви трају преко деце коју су створили. Први наш краљ Стефан Провенчани, траје и кроз Жичу, а духовни српски поета, деспот Стефан Лазаревић, траје кроз манастир Манасија.
Жича је посвећена Христовом распећу, а то је чин највеће овоземаљске муке и залог људском роду.Манасија је посвећена Светој Тројици и стварно је служила Богу Оцу и Сину и Духу Светоме, Манасија је споменик наше средњовековне духовности и културе, а Жича наше државности и саборности.
Попут Христа и Жича је разапета измеђи Истока и Запада. Кажу да је пођеднако удаљена од Цариграда и Римс. Ни нама ни Жичи то не беше предност, већ вечна мука разапетих руку које су жељне загрљаја.
Ми Срби, попут наше Жиче, разапетих руку вапимо за миром, за бар једним веком спокоја… Не знам шта бисмо радили у тих стотину година, али убеђена сам да зидови Жиче то знају. Мора да се материјал у Жичи спајан сланом сузом и муком нашом големом, и данас повија над нашим жељама. Покушавам дубоко да зароним у прошлост у времена бурна и опака, када је зло смењивало још веће зло, и када је на српском народу увек остајао Божји аманет: “Мора се опстати”.
Опстајали смо умурући, опстајали смо бранећи воду и росу истом снагом, опстајали смо и нашом српском досетком и хумором, а опстали смо из ината, када више нисмо знали како.
Колико год нам се чинило да нисмо добри верници, јака је наша вера јер смо опстали све ове године. Жао ми је када видим колико нас куде они који о нама ништа не знају.
Можда ће другачије размишљати када буду славили 800 или 600 година свога трајања. Бог је љубав, а наше светиње трају здруженом снагом наше и Божије љубави. Та здружена енергија има снагу која чува и брани од сваког зла сваке нечисте силе.
