Vojislav Ilić (14.april 1862. godine u Beogradu, preminuo 21. januara 1894) bio je srpski pesnik i jedan od prvih pesnika realizma u Srbiji.
Iako je umro vrlo mlad iza sebe je ostavio tri zbirke pesama i na desetine pesama rasutih po raznim književnim časopisima toga vremena.
Bio je oženjen Tijanom Jakšić, ćerkom pesnika Đure Jakšića koja je umrla vrlo mlada. Nakon toga oženio je Zorku Filipović s kojom je dobio ćerku Svetlanu.
Počev od oca Jovana Ilića, pa sve do Vojislavove braće Milutina, Žarka i Dragutina, te sestre Milice, svi članovi porodice ostavili su traga u srpskoj književnosti, pravu i politici.
Deskriptivna lirika je najpopularniji deo njegove poezije i to je period stvaralaštva koji je najsličniji sa realizmom: Zimsko jutro, Zimska idila, Veče, Jesen, Upoznu jesen, Sivo sumorno nebo. U ovim pesmama Vojislav Ilić je dao izvanredne opise seoskih predela, prizore iz života sela, slike prirode u raznim godišnjim dobima i dobima dana.
Zimsko jutro
Jutro je. Oštar mraz spalio zeleno lisje,
A tanak i beo sneg pokrio polja i ravni,
I sniski, trščani krov. U daljini gube se breze
I kruže vidokrug tavni.
U selu vlada mir. Još niko ustao nije,
A budan petao već, živosno lupnuvši krilom,
Pozdravlja zimski dan — i zvučnim remeti glasom
Taj mir u času milom.
Il’ kadkad samo tek zviždanje jasno se čuje
I težak, promuko glas. To lovac prolazi selom,
I brze mameći pse, poguren u polje žuri,
Pokriven koprenom belom.
Svuda je pustoš i mir. Noćna se kandila gase —
A sveži, jutarnji dah, proleće doline mirne, —
I šum se razleže blag, kad svojim studenim krilom
U gole grančice dirne…
Vojislav Ilić
