U Kolubarskoj bici, krajem novembra i početkom decembra 1914. godine, Srbija se branila nadljudskim snagama. Čak je i sam kralj, Petar I Karađorđević, sa svojim sinovima pucao iz rova na prvoj liniji fronta. Nakon velikih gubitaka, iscrpljena srpska vojska više nije imala snage da se brani od nadmoćnije neprijateljske austrougarske armije.
Nakon ranjavanja komandanta Petra Bojovića, Živojin Mišić preuzima komandu nad Prvom armijom. Gledajući svoju vojsku Mišić je shvatio da ih u tako lošem stanju, promrzle, izgladnele i slabo naoružane samo vodi u smrt.
Vrhovna komanda Kraljevine Srbije imala je plan za sužavanje fronta i očuvanje postojećih položaja. Mišić je mislio da slaba odbrana nikako ne može da zaustavi neprijatelja i zahtevao je dublje povlačenje vojske kako bi se odmorili i konsolidovali. Radomir Putnik je upozoravao da će to otvoriti austrougarskoj vojsci put ka Beogradu. Živojin Mišić je tada rekao:
“Ja ne nameravam da se branim, nego da napadam.”
“Neću u ovome času nikoga da slušam kada radim posao za koji nosim odgovornost. Naredio sam povlačenje i ostajem pri tom. Dajte komandu kome hoćete, ali dokle ja komandujem armijom ima da bude kako ja mislim da je najbolje za ovu zemlju.”
Putnik odobrava povlačenje, u Prvu armiju 2. decembra 1914. godine dolazi 1300 mladih oficira iz Vojne škole u Skoplju, poznatih kao 1300 kaplara. Ratnici Prve armije bilu su ohrabreni i spremni za borbu.
Mišić je razgovarao sa komadantima svojih divizija i komandom Užičke vojske:
“Verujem da će neprijatelj u toku dana sa svojim jačim snagama podići našim položajima, verovatno grupišući se jačom snagom prema frontu… Čim neprijatelj okrene leđa, treba ga nemilosrdno goniti. Koliko god brzo bude bežao, utoliko ga energičnije treba goniti, obasipajući mu redove vatrom. Izašiljanje probranih vojnika i preticanje neprijatelja sa boka imaće strašnog uticaja na njega. Rešio sam se da sutra preduzmem napad celom Armijom. U ovom smislu, obodrite svu gospodu oficire i vojnike.”
Kao što je i predvideo, austrougarska vojska je 2. decembra 1914. godine ušla u Beograd i sve agencije su počele da izveštvaju o padu srpske vojske. Međutim, Prva armija je krenula 3. decembra u napad, pridružile su joj se i druge srpske armije. Ovim manevrom front je skraćen, što je omogućilo bolje sabijanje srpskih snaga.
Neprijatelj je napustio Valjevo koje je zauzela Drinska divizija. Oslobođenje rodnog kraja, još više je ojačalo plan Živojina Mišića:
“Jakim udarcem zbuniti neprijatelja, a posle mu ne dati vremena da se osvesti, pribere, prikupi i uredi”
Austrougarska Šesta armija bila je potpuno razbijena. Došao je red da se razbije i Peta neprijateljska armija koja je samo 8 dana ranije slavila svoju pobedu u Beogradu. Već 15. decembra 1914. godine Beograd je zahvaljujući manevrima Živojina Mišića i srpske vojske bio slobodan grad.
Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević bio je zadivljen hrabrošću Živojina Mišića i u toku bitke 4. decembra 1914. godine, ukazom ga unapređuje u vojvodu. Na pitanje Radomira Putnika šta mu je to trebalo, prestolonaslednik je rekao
” Trebalo mi je odam najveće priznanje čoveku koji nije izgubio glavu u vreme kada je drugi već nisu imali.”
Mišićev manevar ušao je u istoriju kao primer brze reogranizacije i konsolidovanja vojske. Danas se proučava u svim vojnim školama u svetu.
