Не намеравам да се браним, него да нападам: Овако је говорио војвода Живојин Мишић када је смислио генијални план који је поразио аустроугарску војску

У Колубарској бици, крајем новембра и почетком децембра 1914. године, Србија се бранила надљудским снагама. Чак је и сам краљ, Петар I Карађорђевић, са својим синовима пуцао из рова на првој линији фронта. Након великих губитака, исцрпљена српска војска више није имала снаге да се брани од надмоћније непријатељске аустроугарске армије.

Након рањавања команданта Петра Бојовића, Живојин Мишић преузима команду над Првом армијом. Гледајући своју војску Мишић је схватио да их у тако лошем стању, промрзле, изгладнеле и слабо наоружане само води у смрт.

Врховна команда Краљевине Србије имала је план за сужавање фронта и очување постојећих положаја. Мишић је мислио да слаба одбрана никако не може да заустави непријатеља и захтевао је дубље повлачење војске како би се одморили и консолидовали. Радомир Путник је упозоравао да ће то отворити аустроугарској војсци пут ка Београду. Живојин Мишић је тада рекао:

“Ја не намеравам да се браним, него да нападам.”

“Нећу у овоме часу никога да слушам када радим посао за који носим одговорност. Наредио сам повлачење и остајем при том. Дајте команду коме хоћете, али докле ја командујем армијом има да буде како ја мислим да је најбоље за ову земљу.”

Српски војници прелазе Колубару преко импровизованог моста

Путник одобрава повлачење, у Прву армију 2. децембра 1914. године долази 1300 младих официра из Војне школе у Скопљу, познатих као 1300 каплара. Ратници Прве армије билу су охрабрени и спремни за борбу.

Ђаци одоше у рат, 1300 каплара Војне школе у Скопљу

Мишић је разговарао са комадантима својих дивизија и командом Ужичке војске:

“Верујем да ће непријатељ у току дана са својим јачим снагама подићи нашим положајима, вероватно групишући се јачом снагом према фронту… Чим непријатељ окрене леђа, треба га немилосрдно гонити. Колико год брзо буде бежао, утолико га енергичније треба гонити, обасипајући му редове ватром. Изашиљање пробраних војника и претицање непријатеља са бока имаће страшног утицаја на њега. Решио сам се да сутра предузмем напад целом Армијом. У овом смислу, ободрите сву господу официре и војнике.”

Као што је и предвидео, аустроугарска војска је 2. децембра 1914. године ушла у Београд и све агенције су почеле да извештвају о паду српске војске. Међутим, Прва армија је кренула 3. децембра у напад, придружиле су јој се и друге српске армије. Овим маневром фронт је скраћен, што је омогућило боље сабијање српских снага.
Непријатељ је напустио Ваљево које је заузела Дринска дивизија. Ослобођење родног краја, још више је ојачало план Живојина Мишића:

“Јаким ударцем збунити непријатеља, а после му не дати времена да се освести, прибере, прикупи и уреди”

Аустроугарска Шеста армија била је потпуно разбијена. Дошао је ред да се разбије и Пета непријатељска армија која је само 8 дана раније славила своју победу у Београду. Већ 15. децембра 1914. године Београд је захваљујући маневрима Живојина Мишића и српске војске био слободан град.

Повлаченје аустроугарске војске преко Саве код Шапца

Престолонаследник Александар Карађорђевић био је задивљен храброшћу Живојина Мишића и у току битке 4. децембра 1914. године, указом га унапређује у војводу. На питање Радомира Путника шта му је то требало, престолонаследник је рекао

” Требало ми је одам највеће признање човеку који није изгубио главу у време када је други већ нису имали.”

Престолонаследник Александара са војводама и официрима

Мишићев маневар ушао је у историју као пример брзе реогранизације и консолидовања војске. Данас се проучава у свим војним школама у свету.

Радост за жене: Пролећно цвеће које ће вам улепшати башту и терасу

Једна од главних ствари којој се жене највише радују...

5 феномелних торти без јаја и млека: Богате и укусне. И за посне и за мрсне дане

Шарена торта500 грама шећера 500 грама млевених ораха 1 - 2...