“Manje jedemo, manje se oblačimo… Kad mi dođe unuk tad i ja pojedem meso.
Ne gledam više izloge, zašto da ih gledam.”
Ovako iskreno, bez patetike ali pomalo setno govore naši najstariji sugrađani iz jednog kluba penzionera.
“Mnogo nam je teško…”, napominje jedna naša sugrađanka.
“Da li je normalan život da nemaš 200 grama mesa dnevno? A kako ja to da kupim sa mojih 18.000”, kaže jedna gospođa, dok se druga nadovezuje na nju:
“Vode nas one izlete pa nam daju po jednu kiflicu… Meni je poniženje da je uzmem”
Kako izgleda kada se skupe dve penzije koje zajedno ne prelaze 40.000 dinara svedoči bračni par Novaković.
Ona ima 14.000 dinara a njen suprug 26.000. Kako kažu PIO im odbije 13.000 svakog meseca…
“Ostaje nam 27.000. Dok platimo račune ode još 15.000…”
Za hranu ostane nešto više od 10.000… Dnevno mogu da potroše samo 300 dinara.
“Kupujem samo ono što je baš potrebno. Luk šargarepa krompir pasulj, kobasice jeftinije… Meso vrlo retko… Ribu ne kupujem…”
Zbog niskih cena u stanju da prođe pola grada.
“Restoran? U kakav restoran… od kad smo u penziji ne možemo u restoranu ni kafu da popijemo”, kaže gospođa Novaković.