Слободан је имао само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену. У збег. У бег пред смрћу.
Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације…
Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља. Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему. На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу, а уста у стомаку.
Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко… А онда све надјача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту. Враћајући се у прошлост, Илија Стојановић се кроз сузе сећа:
– Живели смо у селу Доња Каменица, моја Деса, моја деца Слободан и Слађана, и ја. Муслимани су у овом селу били већина. Данима и ноћима смо ковали план како да побегнемо, јер смо видели шта се спрема Србима. У четвртак, 4. јуна 1992. године, у зору уграбили смо некако прилику и кришом се извукли. Повели смо и четири, пет коза и уточиште нашли у засеоку Џенарике, код кума Зорана Милошевића. То је место на обали Дрине. Када смо стигли, Слободан се сетио да је заборавио пса. Памтим његове речи: “Тата, остао ми Леси на ланцу!“
После тога дечак се отргнуо из мајчиних руку и отрчао према селу, по љубимца којег је неизмерно волео.
Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за децу. Слободан је био упоран, али и његови родитељи још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао. А сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе. Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско.
Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом “шкијом” утоли мржњу. Зверски је мучен и убијен само зато што је био “шкија”. А за комшије муслимане – “влашче”.
– На убицу мог сина прстом су први упрли муслимани. Рекли су да је то учинила ћерка шумара Рахмана из Власенице. Сва полиција у Босни то зна, знају међународне мисије и страни новинари, али нико не зна где је убица. И сви кажу да је Елфете жива. Мој син је већ годинама под земљом, а она није пропала у земљу – причао је Слободанов отац Илија.
– Последњи пут сам видео сина како трчи према брдима. Нико га није могао спречити. Није га више ни било. Данима смо молили бивше комшије муслимане да нам врате дете. Наша власт и војска нудила је размену. Ништа нисмо могли да урадимо. А, онда су ме једног дана позвали да дођем у Ватрогасни дом у Зворнику. Добро памтим тај 16. јун 1993. Препознао сам своје чедо Слободана – скрхан болом прича Илија, и наставља да описује призор какав се може срести у филмовима страве и ужаса.
– Мом Слободану су руке до лаката биле одсечене. На стопалима није имао ни један прст. Уши одсечене. На грудима четвртаст отвор, начињен ножем, а кожа и месо огуљени. На лобањи траг метка од једне до друге стране слепоочнице. Ех моја туго, мој Слободане! Чекам дан да вам се придружим. Живим само да теби, мој једини сине, моја срећо непрежаљена палим свећу, а сада и твојој мајци Деси која ти се придружила – кроз лелек причао је отац Илија, док су му низ изборано лице клизиле сузе.
Правда је спора, али достижна
Елфета Весели, звана Хосовка, рођена је 1960. године у Урошевцу на Косову, одакле се с породицом преселила у Босну, у Доњу Каменицу. Ту је живела с оцем Рахманом, шумарем. Током рата у БиХ, према подацима Центра за истраживање ратних злочина, придружила се јединицама Насера Орића и према неким наводима постала верни „алахов ратник“, добро обучен, те је учествовала у диверзантским акцијама муслиманских снага на подручју Подриња.
Након рата, отишла је у Швајцарску код брата Мухамеда Веселија. Тужилаштво БиХ упутило је путем Министарства правде БиХ у новембру 2015. године захтев институцијама Швајцарске за изручење Елфете Весели, осумњичене за кривично дело ратни злочин против српског цивилног становништва. Весели, која се годинама скривала, швајцарске власти испоручиле су Босни и Херцеговини у марту 2017. године. За злочине почињене у Зворнику суди се Сакибу Халиловићу и Елфети Весели. Како стоји у оптужници, Халиловић је био командант Диверзантског вода здружених јединица Липље-Каменица, и у засеоку Бајрићи посматрао је свирепо убиство 12-годишњег дечака српске националности Слободана Стојановића. Њега је, према оптужници, заклала Весели. Суђење ће бити настављено у мају ове године.
Извор: Опанак, Видовдан, Блиц
