Slobodan je imao samo jedanaest godina kada su ga, jedne duboke junske noći 1992. godine, roditelji šapatom probudili i rukom mu dali znak da je vreme da krenu. U zbeg. U beg pred smrću.
Zoru nisu smeli da dočekaju u svojoj kući, u svom selu Donja Kamenica, u bratunačko-zvorničkom kraju. Razuzdano i krvoločno zlo se spremalo da u to svoje uobičajeno “radno vreme” dođe po njih. Kao što je prethodnih zora dolazilo po druge seljane srpske vere i nacije…
Iskradali su se na prstima, pognuti, u strahu da ne nagaze na neku granu i sve ostalo što od sebe zvuk daje. Plašili su se vlastitog kašlja. Čuo se samo pseći lavež, selo je čvrsto spavalo, i zlo u njemu. Na tom putu između života i smrti, minuti su sati a metri kilometri, srce je u grlu, a usta u stomaku.
Počelo je već da svanjiva kada su Stojanovići stigli na sigurno. Dočekaše ih raširene ruke, suze radosnice, toplo mleko… A onda sve nadjača Slobodanov jauk: shvatio je da sa sobom nisu poveli njegovog psa miljenika. Ostao je vezan u dvorištu. Vraćajući se u prošlost, Ilija Stojanović se kroz suze seća:
– Živeli smo u selu Donja Kamenica, moja Desa, moja deca Slobodan i Slađana, i ja. Muslimani su u ovom selu bili većina. Danima i noćima smo kovali plan kako da pobegnemo, jer smo videli šta se sprema Srbima. U četvrtak, 4. juna 1992. godine, u zoru ugrabili smo nekako priliku i krišom se izvukli. Poveli smo i četiri, pet koza i utočište našli u zaseoku Dženarike, kod kuma Zorana Miloševića. To je mesto na obali Drine. Kada smo stigli, Slobodan se setio da je zaboravio psa. Pamtim njegove reči: “Tata, ostao mi Lesi na lancu!“
Posle toga dečak se otrgnuo iz majčinih ruku i otrčao prema selu, po ljubimca kojeg je neizmerno voleo.
Dečak je bio neutešan, molio je roditelje da ga puste da se vrati po psa. Naravno, nije dolazilo u obzir da mu to dopuste, jer su se svojim očima uverili da zlo kojem su pobegli nema milosti ni za decu. Slobodan je bio uporan, ali i njegovi roditelji još odlučniji. Te prve noći u sigurnosti, nisu oka sklopili slušajući njegove jecaje. Nije sebi mogao da oprosti što je izdao onoga ko ne bi njega nikada izdao. A sutradan, pre doručka, dečak se iznenada zatrča prema napuštenoj kući. Po svoju kucu. Otac i majka su uzalud trčali za njim, nisu uspeli da ga sustignu i zaustave. Utrčao je pravo u ruke onima koji su i po Donjoj Kamenici ubijali i uništavali sve srpsko.
Albanka Elfeta Veseli, iz istog sela, poznavala je Slobodana, naravno. Imala je tog dana pune 32 godine, ali i morbidnu potrebu da ritualnim iživljavanjem nad 11-godišnjim komšijom “škijom” utoli mržnju. Zverski je mučen i ubijen samo zato što je bio “škija”. A za komšije muslimane – “vlašče”.
– Na ubicu mog sina prstom su prvi uprli muslimani. Rekli su da je to učinila ćerka šumara Rahmana iz Vlasenice. Sva policija u Bosni to zna, znaju međunarodne misije i strani novinari, ali niko ne zna gde je ubica. I svi kažu da je Elfete živa. Moj sin je već godinama pod zemljom, a ona nije propala u zemlju – pričao je Slobodanov otac Ilija.
– Poslednji put sam video sina kako trči prema brdima. Niko ga nije mogao sprečiti. Nije ga više ni bilo. Danima smo molili bivše komšije muslimane da nam vrate dete. Naša vlast i vojska nudila je razmenu. Ništa nismo mogli da uradimo. A, onda su me jednog dana pozvali da dođem u Vatrogasni dom u Zvorniku. Dobro pamtim taj 16. jun 1993. Prepoznao sam svoje čedo Slobodana – skrhan bolom priča Ilija, i nastavlja da opisuje prizor kakav se može sresti u filmovima strave i užasa.
– Mom Slobodanu su ruke do lakata bile odsečene. Na stopalima nije imao ni jedan prst. Uši odsečene. Na grudima četvrtast otvor, načinjen nožem, a koža i meso oguljeni. Na lobanji trag metka od jedne do druge strane slepoočnice. Eh moja tugo, moj Slobodane! Čekam dan da vam se pridružim. Živim samo da tebi, moj jedini sine, moja srećo neprežaljena palim sveću, a sada i tvojoj majci Desi koja ti se pridružila – kroz lelek pričao je otac Ilija, dok su mu niz izborano lice klizile suze.
Pravda je spora, ali dostižna
Elfeta Veseli, zvana Hosovka, rođena je 1960. godine u Uroševcu na Kosovu, odakle se s porodicom preselila u Bosnu, u Donju Kamenicu. Tu je živela s ocem Rahmanom, šumarem. Tokom rata u BiH, prema podacima Centra za istraživanje ratnih zločina, pridružila se jedinicama Nasera Orića i prema nekim navodima postala verni „alahov ratnik“, dobro obučen, te je učestvovala u diverzantskim akcijama muslimanskih snaga na području Podrinja.
Nakon rata, otišla je u Švajcarsku kod brata Muhameda Veselija. Tužilaštvo BiH uputilo je putem Ministarstva pravde BiH u novembru 2015. godine zahtev institucijama Švajcarske za izručenje Elfete Veseli, osumnjičene za krivično delo ratni zločin protiv srpskog civilnog stanovništva. Veseli, koja se godinama skrivala, švajcarske vlasti isporučile su Bosni i Hercegovini u martu 2017. godine. Za zločine počinjene u Zvorniku sudi se Sakibu Haliloviću i Elfeti Veseli. Kako stoji u optužnici, Halilović je bio komandant Diverzantskog voda združenih jedinica Liplje-Kamenica, i u zaseoku Bajrići posmatrao je svirepo ubistvo 12-godišnjeg dečaka srpske nacionalnosti Slobodana Stojanovića. Njega je, prema optužnici, zaklala Veseli. Suđenje će biti nastavljeno u maju ove godine.
Izvor: Opanak, Vidovdan, Blic
